Na putevima zakrčenim autobuskim saobaćajem između američkih gradova, nove «imigrantske» autobuske kompanije prave konkurenciju velikim autoprevoznicima. Beti Angar pomaže putnicima da se ukrcaju, jer je to njen autobus. Kao majka desetoro dece, došla je na tu ideju.
«Odvela sam svoju decu u Vašington i videla koliko je to skupo. Vodila sam ih autobusom i bilo je bez veze. Onda mi je sinula ideja i rekla sam sebi da ja to mogu bolje da uradim. Mogu da otvorim svoju sopstvenu kompaniju. Biće jeftinija, a usluge će biti mnogo bolje», objašnjava Beti Angar.
Ona je sada vlasnica kompanije «Vašington deluks bas». To je jedna od takozvanih «imigrantskih», ili «ivičnjačkih» autobuskih kompanija, otvorenih tokom nekoliko proteklih godina, koje jeftino prevoze putnike između glavnih američkih gradova.
«Dokle god ispunjavate pravila i propise Sekretarijata za saobraćaj, možete da držite svoju autobusku kompaniju. To nije nikakav problem. Ja sam upravo to uradila», kaže Beti Angar.
Mušterije se otimaju za mesta u ovim autobusima, jer su upola jeftinija nego što naplaćuju velike autobuske kompanije, a četiri puta jeftinija od železničke karte.
«Nekad sam putovala vozom, ali je ovo sada mnogo jeftinije – oko 35 dolara povratna karta, tako da bolje ne postoji», kaže Suzen.
Velike autobuske kompanije, kao što su «Grejhaund» i «Piter Pan», smatraju da je to nelojalna konkurencija, jer ne podleže istim standardima, što tvrdi i Piter Pantuzo, predsednik američkog Udruženja autobuskih prevoznika. «Naravno da postoji konkurencija cena na tržištu. Ono što sve kompanije traže jeste da se svi koji rade nadmeću pošteno, na fer osnovi, da svi ispunjavaju iste federalne, državne i lokalne propise. Da svi plaćaju isto osiguranje, istu porezu i da vozači moraju da prođu kroz istovetnu obuku», kaže Pantuzo.
Neke od novih boljih kompanija, kao što je «Vašington deluks bas» Beti Angar, održale su se na tržištu i stekle ugled u pogledu bezbednosti i pouzdanosti, koji im donosi nove putnike.
«Profit moje kompanije je vrlo mali. Veoma se trudimo da udovoljimo putnicima», kaže Beti Angar.
Prva od ovih malih «imigrantskih» autobuskih kompanija, pojavila se pre oko osam godina. Autobusi su prvobitno prevozili kineske imigrante između kineskih delova gradova na Istočnoj obali, objašnjava Džek, službenik jedne autobuske kompanije u Čajnataunu u Njujorku .
«Većina ljudi ne uviđa da je u proteklih pet godina došlo do eksplozije autobuskih usluga u Čajnataunu, jer u kineskoj zajednici postoji potreba da se ljudi prevezu do različitih radnih mesta», objašnjava Džek.
Ovi autobusi ne koriste autobuske stanice, što takođe snižava cenu. Putnici se ukrcavaju na trotoaru, uz ivičnjak, a informacije i rezervacije mogu da se pronađu na veb sajtovima
«Mislim da se sve ovo pročulo - od usta do usta.»
Kompanije posebno privlače studente i turiste, koji se sada sve češće opredeljuju za ove autobuse.
«Ljudi u autobusu su normalni, a veoma je udobno, čisto i stiže se za kratko vreme», kaže Suzen.
Na putu između Vašingtona i Njujorka, vozač se našao u neočekivanoj gužvi, tako da je krenuo zaobilaznicom - da bi izbegao zakrčenje.
«Slušamo radio i pratimo kretanje kamiona», objašnjava vozač.
Ovakve promene nekim putnicima odgovaraju, ali drugima ne.
«Putujem sredom, a vraćam se petkom i nikad se nisam vozio, a da se nije dogodio neki incident.»
Za putnike kao što je Huan, jeftine karte ovih autobusa podrazumevaju i povremenu nelagodnost. Ali takmičenje autobusdžija bi putnicima dugoročno trebalo da donese korist.