Sjedinjene Države sa sumnjom gledaju na mogućnost da Iran potrošeno gorivo iz te elektrane preradi za gradnju atomske bombe.
Prema sporazumu potpisanom u februaru, Rusija bi trebalo da snabde Iran sa skoro stotinu tona nuklearnog goriva za elektranu koju gradi u jugozapadnom gradu Bušeru. Iran je pristao da potrošeno gorivo vrati u Rusiju, kako bi se osiguralo da ono neće biti upotrebljeno u vojne svrhe. Ali Alan Berman, analitičar u Američkom savetu za spolju politiku, kaže da je ta elektrana samo fasada za mnogo širi iranski nuklearni program:
”Ono što Rusi rade u Bušeru samo je deo šireg iranskog plana, odnosno samo dimna zavesa, jer će ta elektrana, više od ičega drugog u iranskom nuklearnom programu, biti podvrgavana medjunarodnim inspekcijama. Ali drugi objekti, u kojima Rusi takodje saradjuju, biće izuzeti od inspekcija.“
Berman primećuje da su Rusija i Iran, u protekle dve godine proširili svoje političke, ekonomske i kulturne veze. Štaviše, kaže on, Teheran je sada zainteresovan za osnivanje zajedničkih snaga za brzo reagovanje, koje bi osiguravale stabilnost u tom naftom bogatom regionu:
”Kada je sklopljeno, pre više od jedne decenije, njihovo savezništvo predstavljalo je brak iz koristoljublja. Iranci su želeli da obnove svoje oružane snage, posle rata sa Irakom, a Rusija se brinula da bi Iran, ako ga ne privoli na saradnju, mogao da podržava radikalne islamske pokrete na Kavkazu i u Centralnoj Aziji.“
Berman dodaje da bi obe zemlje takodje želele da spreče američki uticaj u tom regionu. Ali analitičari kažu da Rusija ipak ne bi želela da Iran postane previše snažna zemlja. Entoni Kordesman je analitičar i autor nove knjige pod naslovom ”Razvoj iranskih vojnih sposobnosti.“
”Danas nema nikakve ozbiljne vojne saradnje izmedju Irana i Rusije. Postoji suštinska ideološka razlika izmedju dve zemlje u vezi sa ponašanjem Rusije prema islamskim pokretima u Centralnoj Aziji i prema grupama kao što su Čečeni. Rusija svakako ne podržava iransku teokratiju, dok Iran zna da Rusija ima mnogo snažnije veze sa sekularnim Zapadom.“
Kordesman dodaje da je u kaspijskom regionu oduvek bilo saradnje iz koristoljublja i da rusko-iranska saradnja ne ugrožava Sjedinjene Države. Ali on kaže da bi to moglo da se promeni ako bi Iran stekao nuklearno oružje.
”Oni koji govore o prihvatanju Irana sa nuklearnim oružjem ne pitaju se čemu bi to služilo? Gde bi to oružje bilo razmešteno? Da li bi bilo upotrebljeno u ofanzivnom ili defanzivnom smislu? Kakva je iranska doktrina? Teško je zamisliti da Iran ne bi pokušao da ga upotrebi za podupiranje diplomatskog ili strateškog uticaja.“
Mnogi posmatrači ističu da bi Sjedinjene Države trebalo više da se pozabave stabilnošću u kaspijskom basenu. Po njihovom mišljenju, jedan demokratski Iran, u kome bi se poštovala ljudska prava, predstavljao bi manju opasnost po regionalni mir čak kada bi razvio nuklearno naoružanje.