“Ako bi, na primer, Evropska unija snažno podržala tezu o maksimalnoj autonomiji Kosova, ali ne i nezavisnost, ne verujem da bi se SAD tome usprotivile,” rekao je nezavisni politički analitičar Džon Zavales, povodom upravo završenog pretresa o statusu Kosova u Predstavničkom domu američkog Kongresa. Razgovor je vodio naš kolega Branko Mikašinović.
Zavales: Administracija je ponovila da dosadašnji stav Vašingtona o Kosovu ostaje na snazi: pre svega standradi pre statusa i multientičko društvo, i naglasila da Vašington nema preferencijalni stav o konačno statusu te pokrajine. To je ohrabrujuće; medjutim, imate par zabrinjavajućih faktora. Prvo, način na koji je vodjen pretres u Kongresu: on je bio potpuno posvećen razmatranju ispunjavanja samo nekih standarda, kao što su ljudska prava, decentralizacija i vladavina zakona. To je implicitno nagovestilo da će ispunjavanje tih standarda, čak i ako je ono minimalno i proforma, omogućiti početak pregovora o konačnom statusu, koji bi kulminirali priznavanjem nezavisnosti te pokrajine, kao što to zahteva albanska strana. Znači, taj pretres je bio usredsredjen na budući stav vlasti kosovskih Albanaca prema manjinama, a ne na neki politički kompromis. S druge strane, od Beograda se zahteva da bude politički fleksibilniji što, kako sada izgledaju stvari, podrazumeva teritorijalni ustupak. U Vašingtonu se kaže da je Srbija ključni akter, a od nje se očekuju i ključni kompromisi. Medjutim, nisam čuo nikakve nagoveštaje da bi i kosovski Albanci treblao da razmotre mogućnost političkog kompromisa. Drugo, treba obratiti pažnju na način na koji se ramatra pitanje prava manjina. To se uvek svede na garanaciju ljudskih prava koju kosovski Albanci treba da obezbede Srbima i drugim manjinama. Takva vrste debate implicira da je konačni ishod pregovora izvesan i da će biti nezavisnost. Nigde se ne pominje -- ukoliko bi Kosovo dobilo neki vid autonomije, a ne nezavisnost -- da li bi sadašnje srpske vlasti bile sposobne da štite prava albanske manjine u Srbiji i Crnoj Gori. Mislim da bi danas u svakom slučaju srpske vlasti bile u daleko boljoj poziciji da garantuju prava srpskoj i drugim manjinama na Kosovu, nego privremena kosovska vlast.
Glas Amerike: Kakve mere bi trebalo da budu preduzete da bi se obezbedio konstruktivniji ishog tog procesa?
Zavales: Pre svega, SAD i kontakt grupa trebalo bi da pristupe obema stranama pravično i na isti način. Nagoveštaji o teritorjalnim koncesijama Srbije i o garantijama dobrog ponašanja Albanaca imaju karakteristiku hipokritične politike. Zahtevati garancije albanskog rukovodstva u Prištini da neće biti napada na pripadnike manjina ili spaljivanja crkava, ili sprovodjenja secesionističke politiku na jugu Srbije ili u Makedoniji, ustvari su apsolutan minimum pod bilo kakvom upravom. To nisu legitimne koncesije koje se traže od kosovskih Albanaca da bi im se za uzvrat dalo pravo na nezavinost. Mislim da bi Beograd trebalo da ospori preovladjajući stav u Vašingtonu da je jedino i neizbežno rešenje nezavisnost Kosova. U Vašingotnu se postojano čuje teza da Srbija mora da bira izmedju Evropske unije i Kosova. Ja nikada, ni od kojeg predstavnika EU nisam čuo tu tezu koja je izričito prisutna ovde medju američkim pristalicama nezavisnosti Kosova, posebno medju nekim članovima Kongresa i nevladinim organizacijama. Uporedio bih takvu situaciju sa zahtevima nekih spoljnopolitičkih krugova u SAD da Turska što pre postane članica EU. Mada svakako ima dobrih razloga za to, nije do SAD da odlučuju koja zemlja će postati članica EU. Takodje želim da naglasim da Kosovo ima daleko veće šanse da udje u Evropsku uniji kao deo državne zajednice Srbije i Crne Gore, a ne kao neka majušna i nestabilna nezavisna zemlja, zagliblejna u korupciji i bedi. Kada pregovori o konačnom statusu počnu, medjunarodna zajednica bi trebalo da najozbiljnije razmotri poslednice nezavisnosti Kosova po regionalnu stabilnost, posebno u pogledu Makedonije, južne Srbije i Bosne i Hercegovine. Pristalice nezavisnosti Kosova treba da pojasne na kojim principima zasnivaju svoje zahteve: da li je u pitanju pravo na samoopredeljenje sve manjih i manjih entiteta i država bazirano na etničkoj većini ili treba nastojati da se sačuvaju multietničke države, kao što je, na primer, Bosna, pa i protiv volje nekih od njenih gradjana. Vlada u Srbiji bi trebalo da počne dijalog sa prvenstveno Evorpskom unijom i drugim zemljama članicama Kontakt grupe da zauzmu uravnotreženiji stav nego onaj koji će se, kako izgleda, iskristalisati ovde u Vašingtonu. Administracija ustvari želi da zauzme pravičnu i fer poziciju prema Kosovu, ali u Vašingtonu, posebno Kongresu i medju raznim političkim institutima, imate pristrasnost po navici, koja se ogleda upravo u formulativnom prilazu kosovskom pitanju, što bi moglo da oteža administraciji da odigra konsturktivnu ulogu u tom dijalogu. Ako bi na primer, Evropska unija snažno podržala tezu o maksimalnoj autonomiji Kosova, ali ne i nezavisnost, ne verujem da bi se SAD usprotivile tome svojim evorpskim saveznicima. Želim da zaključim konstantacijom o velikoj ironiji. Kada su se devedesetih Srbi u Bosni i Hercegovni i Hrvatskoj zalagali za odvajanje na osnovu svog traumatičnog iskustva i istorije tokom drugog svetskog rata, te argumente medjunarodna zajednica nije prihvatile! A danas se skori svi argumenti za nezavisnost Kosova zasnivaju na Miloševićevoj reperesiji, kao da se od tada ništa nije promenilo u Srbiji.