Održavanje porodične tradicije je važno za 23-ogodišnjeg Ričarda Maksama. Saradnica Glasa Amerike Džun So, upoznaje nas sa pripadnikom pete generacije graditelja violina, čija porodica je počela da pravi te instrumente pre više od stotinu godina.
Ričard Maksam pravi svoju drugu violinu u svojoj kućnoj radionici. Kaže da su mu violine sastavni deo života.
„Uvek me je fasciniralo kako je deda pravio violine. Kad god sam dolazio u radionicu, imao sam utisak da je to nešto što bih i ja voleo da radim. A kada sam odrastao, to je postalo nešto što sam osetio da moram da radim.“
Njegov čukundeda je počeo da pravi violine u 19. veku u Pensilvaniji. Sledeće dve generacije su nastavile tradiciju. Ali Ričard kaže da njegov otac – violinista i muzički kritičar – nije bio zainteresovan za zanat, mada je u tome podržavao svog sina.
„Rekao bih da je održavanje tradicije koju je počela moja porodica, za mene zaista bitno.“
Kada je prošle godine završio koledž, Maksam je napravio prvu violinu u svojoj kući u Linčburgu u Virdžiniji, uz pomoć svog mentora.
„Potrošio sam oko sedam meseci na pravljenje te violine. A onda još dva meseca na lakiranje instrumenta.“
Doneo je instrument u firmu „Poter vajolin“ u okolini Vašingtona i zaposlio se na popravci violina. Kada se usavrši u tome, počeće da ih pravi. Dalton Poter je predsednik kompanije.
„Ričard zna da može da pravi violine, i da to može da uradi isto kao i njegovi pretci. Mora to da nastavi da radi svakodnevno, da se usavršava, i usavršava i usavršava.“
Poter prodaje i iznajmljuje različite instrumente, od fabrički proizvedenih violina, do finih instrumenata ručne izrade iz celog sveta. Cena se kreće od nekoliko stotina dolara, do 60 hiljada. Kompanija ima šest graditelja violina, uključujući i samog Potera.
„Visoko kvalitene violine koriste profesionalci koji sviraju u orkestrima kao što su Nacionalna simfonija ili Orkestar vašingtonske opere u Centru ‘Kenedi’.“
Ozbiljni studenti klasične muzike su takođe zainteresovani za kvalitetne violine. Marisa Marfi je osnovala Vašingtonske „Suzuki“ gudače, koji daju i časove violine. Ona je svoju violinu kupila od Potera.
„Talentovani đak, posvećen đak, može da zvuči dobro na bilo čemu. Da li želimo da pomognemo tom detetu, tom đaku, da ima dobar instrument? Naravno. Kada je đak u stanju da izvede divan zvuk i divan ton koji vibrira i odzvanja i on to oseti, zaljubi se u taj zvuk.“
Ričard Maksam želi da pravi takve velike instrumente i doprinese svetu violina.
„Nadam se da ću moći da ostavim legat preko violina koje sam napravio.“
On se nada da će zahvaljujući tome, sačuvati i uspomenu na svoje pretke.
Ričard Maksam pravi svoju drugu violinu u svojoj kućnoj radionici. Kaže da su mu violine sastavni deo života.
„Uvek me je fasciniralo kako je deda pravio violine. Kad god sam dolazio u radionicu, imao sam utisak da je to nešto što bih i ja voleo da radim. A kada sam odrastao, to je postalo nešto što sam osetio da moram da radim.“
Njegov čukundeda je počeo da pravi violine u 19. veku u Pensilvaniji. Sledeće dve generacije su nastavile tradiciju. Ali Ričard kaže da njegov otac – violinista i muzički kritičar – nije bio zainteresovan za zanat, mada je u tome podržavao svog sina.
„Rekao bih da je održavanje tradicije koju je počela moja porodica, za mene zaista bitno.“
Kada je prošle godine završio koledž, Maksam je napravio prvu violinu u svojoj kući u Linčburgu u Virdžiniji, uz pomoć svog mentora.
„Potrošio sam oko sedam meseci na pravljenje te violine. A onda još dva meseca na lakiranje instrumenta.“
Doneo je instrument u firmu „Poter vajolin“ u okolini Vašingtona i zaposlio se na popravci violina. Kada se usavrši u tome, počeće da ih pravi. Dalton Poter je predsednik kompanije.
„Ričard zna da može da pravi violine, i da to može da uradi isto kao i njegovi pretci. Mora to da nastavi da radi svakodnevno, da se usavršava, i usavršava i usavršava.“
Poter prodaje i iznajmljuje različite instrumente, od fabrički proizvedenih violina, do finih instrumenata ručne izrade iz celog sveta. Cena se kreće od nekoliko stotina dolara, do 60 hiljada. Kompanija ima šest graditelja violina, uključujući i samog Potera.
„Visoko kvalitene violine koriste profesionalci koji sviraju u orkestrima kao što su Nacionalna simfonija ili Orkestar vašingtonske opere u Centru ‘Kenedi’.“
Ozbiljni studenti klasične muzike su takođe zainteresovani za kvalitetne violine. Marisa Marfi je osnovala Vašingtonske „Suzuki“ gudače, koji daju i časove violine. Ona je svoju violinu kupila od Potera.
„Talentovani đak, posvećen đak, može da zvuči dobro na bilo čemu. Da li želimo da pomognemo tom detetu, tom đaku, da ima dobar instrument? Naravno. Kada je đak u stanju da izvede divan zvuk i divan ton koji vibrira i odzvanja i on to oseti, zaljubi se u taj zvuk.“
Ričard Maksam želi da pravi takve velike instrumente i doprinese svetu violina.
„Nadam se da ću moći da ostavim legat preko violina koje sam napravio.“
On se nada da će zahvaljujući tome, sačuvati i uspomenu na svoje pretke.