Naučnici su bili sasvim sigurni da znaju prilično dobro kako život funkcioniše, dok pre više od 20 godina nisu došli do otkrića koje je uzdrmalo temelje dotadašnjih verovanja. Naime, pronađeni su organizmi koji dišu kamenje, ali naučna zajednica tek od nedavno počinje da prihvata činjenicu da postoje oblici života koji energiju crpu iz stena. Postignuta su neka nova otkrića, između ostalog i to da ima organizama koji se i hrane kamenjem.
Kenet Nilson može da se opiše na mnogo načina, uključujući i „stručnjak za mikrobiologiju i biohemiju“. Ali to nije ono na šta je on najviše ponosan.
“Zovu me otac Ševanela”.
Ševanela je neobična bakterija koja je šokirala naučnu zajednicu, a koju je Nilson otkrio pre 25 godina u jednom jezeru. Kao i drugi živi organizmi, ona udiše kiseonik, ali – kao što se vidi na ovom snimku – ona takođe udiše ovaj delić kamena od manganovog oksida. Metal lagano nestaje u periodu od nekoliko sati.
“Ta čestica koju ste videli da tokom 18 sati nestaje na vaše oči, bi trebalo da, pod tim uslovima, bude stabilna hiljadama godina”, ističe Nelson.
Sve žive stvari, uključujući i ljude, proizvode energiju tzv. razmenom elektrona, što podrazumeva uzimanje elektrona iz hrane koju konzumiramo.
“Kada udišemo kiseonik, oslobadjamo elektrone koji se spajaju snjim i taj električni napon je ono od čega pravimo energiju”.
To je obično unutrašnji process, kao na slici sa desne strane. Međutim za Ševanelu i druge organizme koji udišu minerale, razmena elektrona se obavlja izvan ćelije, uz pomoć spoljašnih nano vrpci, kao što je prikazano na levoj slici. To je za naučnu zajednicu zvučalo nemoguće.
“To je bilo jedno od najuzbudljivijih perioda u mojoj karijeri, kada saznate da imate nešto što verovatno niko drugi nema i da skoro niko neće poverovati”.
Od onda, mikrobiolozi su pronašli i druge žive organizme koji udišu metal, i Nilson kaže da o njima najzad može da se čita u naučnim udžbenicima. Jedan istraživač je na osnovu Nilsonovog rada, u svojoj laboratoriji otkrio još nešto: bakterije koje jedu stene u sedimentima okeana, koje onda koriste kao izvor energije i za prenos elektrona sa spoljašne membrane ćelije u unutrašnjost te ćelije.
“Biće ludo kao i pre 15, 25 godine kada je otkrivena Ševanela, jer se iz evaluacija toga vidi da neki nisu verovali i nisu želeli da veruju”.
Ovi pronalasci imaju implikacije koje se protežu do dalekog svemira, odnosno kako bi život mogao da postoji na nekoj planeti, npr. Marsu. Nilson priča da jedan od njegovih bivših studenata sada pravi instrument koji će biti zakačen na ruku svemirskog rovera i da će naučnicima poslužiti kao specijalni par očiju tokom misije na Marsu 2020. godine.
“Ako primetite fluorescentni signal na kamenu na Marsu ili sedimentu ili u jezgru ukoliko probušite kamen, i ako odjednom vidite određene boje onda ćete reći, čekaj malo, hajde da uzmemo uzorak ovoga, a zatim ćete to detaljnije ispitati”.
U međuvremenu, naučnici buše zemljinu koru, do dubine od nekoliko kilometara, kako bi ispitali da li tamo postoje oblici života, koji žive na potpuno drugačiji način od onoga kako život izgleda na površini naše planete..