Predsednik Obama je ove nedelje završio istorijsku posetu Africi. Kenija, rodna zemlja njegovog oca, bila je posebno značajna stanica za Obamu, koji posvećuje preostalih godinu i po dana svog predsedničkog mandata uspostavljanju svog nasleđa.
Poseta rodnoj zemlji svog oca je kako izgleda bila vrhunac niza pobeda koje je predsednik Obama ostvario kod kuće, uključujući i potpisivanje istorijskog nuklearnog sporazuma sa Iranom.
“Danas, posle dve godine pregovora, Sjedinjene Države, zajedno sa svojim međunarodnim partnerima, postigle su nešto što decenije netrpeljivosti nisu - sveobuhvatni, dugoročni sporazum sa Iranom ,koji će tu zemlju sprečiti da dođe do nuklearnog oružja”, saopštio je predsednik Obama.
Međutim, kritičari nazivaju sporazum - kockanjem. Kako će istorija suditi Obami, zavisiće od Irana.
“Ako Iran prekrši sporazum i domogne se nuklearnog oružja, i ako čak odluči da napadne nekog protivnika ili bilo koga, očigledno je da bi to bila velika crna mrlja na predsedniku Obami i njegovom političkom nasleđu. Svi ti pregovori bili bi jasno viđeni kao neuspeh, i nikad to ne bi mogao da prevaziđe”, smatra Den Helper iz časopisa "The Weekly standard"
Neki od od njegovih spoljnopolitičkih uspeha su ubistvo Osame Bin Ladena, okončanje američkog učešća u Iraku i Avganistanu i držanje po strani kada je reč o novim konfliktima. Međutim, pojava ekstremističke grupe Islamska država dovodi njegova dostignuća na Bliskom istoku u pitanje.
“Stvarnost je da će, kada Obama napusti Belu Kuću 2017, Bliski istok izgledati mnogo gore, nego kada je stupio na položaj 2008. Mnogo gore nego sada i njega će, zasluženo ili ne, optuživati da nije preuzimao rizik i nije bio dovoljno uporan”, ističe Aron Dejvid Miler iz Vilson centra.
Predsednik je iznenadio mnoge uspostavljanjem veza sa komunističkom Kubom.
“Pre godinu dana, možda je izgledalo nemoguće da će Sjedinjene Države ponovo podizati svoju zastavu, sa zvezdama i linijama, iznad ambasade u Havani. Tako izgledaju promene”.
Međutim, promene možda neće biti dovoljne da zapečate veliko nasleđe, kaže Aron Dejvid Miler, autor knjige “Kraj moći: Zašto Amerika ne može da ima (i ne želi) još jednog velikog predsednika”.
"Istorijski predsednik. Apsolutno. Da li je nesporno veliki predsednik poput Vašingtona u 18. veku, Linkolna u 19. veku i Kenedija u 20? Nije. Zato je na pitanje, koje će mesto on zauzeti u panteonu 43 različita predsednika, za sada veoma teško odgovoriti”.
Unutar Sjedinjenih Država, njegov izbor kao prvog afroameričkog predsednika bio je istorijski. Mnogi Amerikanci njemu pripisuju da je sačuvao zemlju od ekonomskog kolapsa posle najvećeg krize od velike depresije. I da je progurao “Obamaker”, najveću reformu zdravstvenog sistema u istoriji Sjedinjenih Država.
Ipak, njegov izbor daleko od toga da je najavio smanjivanje ili okončanja rasizma u Sjedinjenim Državama. U govoru posvećenom jednoj od devet osoba ubijenih u rasističkom napadu u Južnoj Karolini nedavno, predsednik Obama je rekao da niko ne bi trebalo da očekuje promenu rasnih odnosa preko noći.
U nečemu što je nazvano jednim od najbolnijih momenata njegovog predsednikovanja, Obama je predvodio članove crkve u pevanju hrišćanske himne. Ta promena, kao i mnoge koje druge koje predstavljaju nasleđe predsednika Obame, možda neće biti potpuno očigledne još mnogo godina.