Ebola se prenosi kontaktom sa krvlju i drugim telesnim tečnostima inficiranih osoba, ali stručnjaci kažu da je pojava te zaraze takođe povezana sa siromaštvom i lošim upravljanjem.
U Zapadnoj Africi, doslovno grade potpuno nove objekte za situaciju sa ebolom. Improvizovani šatori predstavljaju karantin za pacijente obolele od ebole. Mnoge bolnice u regionu nemaju osnovnu opremu, kaže virusolog sa univerziteta Tulejn, doktor Danijel Bauš koji je sa Glasom Amerike govorio putem Skajpa.
“U bolnicama u Sijera Leoneu ili Liberiji, nije neobično za zdravstveno osoblje da kažu da nemaju rukavice ili čiste igle”, kaže dr Bauš.
Loši zdravstveni sistemi izazvali su i druga žarišta ebole na kontinentu. Bauš kaže da postoji zajednički faktor.
“Sve više pojava ebole ili njene sestre, virusa marburg, događa se na mestima gde su socijalni i politički nemiri tokom godina uništili javni zdravstveni sistem.”
U ratom razorenoj Demokratskoj Republici Kongo dogodilo se šest epidemija ebole. Građanski ratovi razorili su zdravstvene sisteme u Sijera Leoneu i Liberiji devedesetih i dve hiljaditih godina.
U međuvremenu, radeći u susednoj Gvineji, Bauš je gledao kako se asfaltirani putevi pretvaraju u prašnjave drumove, a gradovi tonu u siromaštvo pod teretom diktature i korupcije.
“Taj period neodgovornog upravljanja degradirao je sisteme, javnog zdravstva i druge segmente društva u Gvineji i mislim da je imao ulogu u izlaganju zemlje takvoj vrsti epidemije”, priča dr Bauš.
Kao i zdravstvenim sistemima, mnogim ljudima u regionima pogođenim ebolom nedostaju stredstva za preživljavanje, što ih izlaže riziku. Kako seku šume zbog uglja i gajenja biljaka za ishranu, Bauš kaže da uznemiravaju slepe miševe za koje se veruje da su prenosnici virusa.
“Zbog uništavanja šuma, slepi miševi, koji bi inače tragali za hranom u nepristupačnim oblastima unutar šuma, sada su primorani da izlaze napolje u potrazi za voćem, na primer, drvećem mangoa koje je u blizini ljudi, što ih dovodi bliže ljudima i povećava šanse za pojavu virusa.”
Siromaštvo takođe navodi ljude dublje u šume u potrazi za hranom, uključujući i meso divljači za koje je poznato da prenosi virus.
Međutim, ne mora sve da bude baš tako, kaže doktor Vilijem Kereš iz udruženja Eko Helt.
"Imate pojavu ebole u Ugandi, a oni su investirali u svoj zdravstveni i obrazovni sistem. Ipak, oni imaju pojave zaraze ali je kontrolišu veoma brzo", kaže dr Kereš.
Jednom kada se ova epidemija završi, kaže Kereš, zdravstveni zvaničnici moraju da počnu da se pripremaju za sledeću, uz bolje laboratorije i bolnice i više javnih informacija o načinima za sprečavanje infekcije.
“Ne možemo da zaustavimo zemljotrese, ali možemo da umanjimo razaranje od njih. Isto je i sa zaraznim bolestima i ebolom”, zaključuje dr Kereš.
Ako vlasti investiraju u bolje obrazovanje i zdravstvene sisteme, ističe on, sledeća pojava ebole mogla bi da bude manje smrtonosna.