Već nekoliko godina, mladi srpski dizajner nakita, Dejan Jovanović, podučava u toj veštini na Univerzitetu Istočne Karoline. Nedavno je izlagao i svoje radove, a izložbu je nazvao"Dragocene veze". Jovanović kaže da ga u radu inspiriše njegov, istorijom bogat rodni grad - Knjaževac.
“To sećanje na Knjaževac i prelepu arhitekturu dalo mi je dosta ideja za sadašnji rad. Sredinom devedesetih, preselio sam se u Beograd, gde sam upisao i završio Fakultet primenjenih umetnosti na smeru primenjeno vajarstvo. “
Dejan Jovanović nastavlja da je najpre bio zainteresovan za monumentalnu skulpturu, na čemu je radio u Srbiji, ali kada je došao u Vašington opredelio se za nakit zato što nije imao prostor da se razmahne. Rad obično počinje skicom, zatim detaljnim crtežom, a onda prelazi na model.
“Kako ih zovem, male skulpture, ili male intimne skulpture. Koje sam, u stvari, i dan danas nastavio da pravim i ceo moj nakit kako izgleda ja zovem male skulpture .”
Jovanović kaže da po završetku univerziteta nije imao mnogo izgleda za zapošljavanje, pa je rešio da sreću potraži u nekoj drugoj zemlji.
“Amerika je bila izazovna za mene. Došao sam ovde 2002. godine. Imao sam par knjiga i moj portfolio u koferu. Portfolio mi je posle par nedelja obezbedio posao u kreativnoj metalskoj radionici, specijalizovanom studiju za izradu nakita i predmeta od plemenitih metala. Tu sam dosta naučio i sazreo za tih 5 godina koliko sam tamo radio. “
Jovanović nastavlja da je radio na projektima u Beloj kući, u muzeju Smitsonijan, Nacionalnoj katedrali u Vašingtonu, i još desetak znamenitih američkih institucija. Skoro dve godine je radio u kompaniji Tifani da bi se upoznao sa dizajniranjem nakita na korporacijskom nivou.
“Dosta sam naučio u odnosu sa klijentima, što se tiče dizajna i kako sve to funkcionise kao velika slika nekoga ko ima hiljade zaposlenih. “
Dizajner dodaje da mu je taj rad bio dragoceno iskustvo, ali da mu nije ispunjavalo želju da stvara. Da bi se posvetio stvaralaštvu, Dejan Jovanović je upisao postdiplomske studije na Univerzitetu Istočne Karoline, gde je kasnije dobio profesuru i izlagao.
"Polazište za tu izložbu su stare srpske kuće, stara srpska arhitektura i taj sadržaj i vreme koje je sakriveno u toj teksturi na površini. Isto, Knjaževac, i Niš, i Beograd, u tim delovima je isto nekada bila rimska civilizacija.Ne vidim lepotu u nečemu što je sjajno, za mene je isto važan dodir, bogata tekstura, i taj osećaj da može nešto da se pokrene, da prati telo. “
Jovanović kaže da je oduvek voleo zveckanje dukata u đerdanima, pa je pokušao da ga podržava u sopstvenom dizajnu tog starinskog srpskog nakita. Kao dete video je fotografiju Španskih stepenica u Rimu, pa je po toj slici izradio niz prstenova. Mnoge primerke nakita pravio je po uzoru na kaldrmu rimskih puteva sagrađenih širom Srbije. Dejan Jovanović navodi da ga često pitaju da li pravi nakit za žene ili muškarce. U šali na to pitanje odgovara:
“Da bi muškarac kupio ženi nakit, prvo treba njemu da se svidi. Tako da ako se njemu svidi ta muževnost u nakitu, on će ga pokloniti ženi. “
Na kraju razgovora, dizajner nakita, Dejan Jovanović, kaže da ga iduće godine očekuju izložbe u Beogradu, Pragu i Londonu, i traganje za novim umetničkim izrazima, uz veću upotrebu novih tehnoloških izuma.
“To sećanje na Knjaževac i prelepu arhitekturu dalo mi je dosta ideja za sadašnji rad. Sredinom devedesetih, preselio sam se u Beograd, gde sam upisao i završio Fakultet primenjenih umetnosti na smeru primenjeno vajarstvo. “
Dejan Jovanović nastavlja da je najpre bio zainteresovan za monumentalnu skulpturu, na čemu je radio u Srbiji, ali kada je došao u Vašington opredelio se za nakit zato što nije imao prostor da se razmahne. Rad obično počinje skicom, zatim detaljnim crtežom, a onda prelazi na model.
“Kako ih zovem, male skulpture, ili male intimne skulpture. Koje sam, u stvari, i dan danas nastavio da pravim i ceo moj nakit kako izgleda ja zovem male skulpture .”
Jovanović kaže da po završetku univerziteta nije imao mnogo izgleda za zapošljavanje, pa je rešio da sreću potraži u nekoj drugoj zemlji.
“Amerika je bila izazovna za mene. Došao sam ovde 2002. godine. Imao sam par knjiga i moj portfolio u koferu. Portfolio mi je posle par nedelja obezbedio posao u kreativnoj metalskoj radionici, specijalizovanom studiju za izradu nakita i predmeta od plemenitih metala. Tu sam dosta naučio i sazreo za tih 5 godina koliko sam tamo radio. “
Jovanović nastavlja da je radio na projektima u Beloj kući, u muzeju Smitsonijan, Nacionalnoj katedrali u Vašingtonu, i još desetak znamenitih američkih institucija. Skoro dve godine je radio u kompaniji Tifani da bi se upoznao sa dizajniranjem nakita na korporacijskom nivou.
“Dosta sam naučio u odnosu sa klijentima, što se tiče dizajna i kako sve to funkcionise kao velika slika nekoga ko ima hiljade zaposlenih. “
Dizajner dodaje da mu je taj rad bio dragoceno iskustvo, ali da mu nije ispunjavalo želju da stvara. Da bi se posvetio stvaralaštvu, Dejan Jovanović je upisao postdiplomske studije na Univerzitetu Istočne Karoline, gde je kasnije dobio profesuru i izlagao.
"Polazište za tu izložbu su stare srpske kuće, stara srpska arhitektura i taj sadržaj i vreme koje je sakriveno u toj teksturi na površini. Isto, Knjaževac, i Niš, i Beograd, u tim delovima je isto nekada bila rimska civilizacija.Ne vidim lepotu u nečemu što je sjajno, za mene je isto važan dodir, bogata tekstura, i taj osećaj da može nešto da se pokrene, da prati telo. “
Jovanović kaže da je oduvek voleo zveckanje dukata u đerdanima, pa je pokušao da ga podržava u sopstvenom dizajnu tog starinskog srpskog nakita. Kao dete video je fotografiju Španskih stepenica u Rimu, pa je po toj slici izradio niz prstenova. Mnoge primerke nakita pravio je po uzoru na kaldrmu rimskih puteva sagrađenih širom Srbije. Dejan Jovanović navodi da ga često pitaju da li pravi nakit za žene ili muškarce. U šali na to pitanje odgovara:
“Da bi muškarac kupio ženi nakit, prvo treba njemu da se svidi. Tako da ako se njemu svidi ta muževnost u nakitu, on će ga pokloniti ženi. “
Na kraju razgovora, dizajner nakita, Dejan Jovanović, kaže da ga iduće godine očekuju izložbe u Beogradu, Pragu i Londonu, i traganje za novim umetničkim izrazima, uz veću upotrebu novih tehnoloških izuma.
