Konflikt u Siriji se približava drugoj godišnjici, a broj izbeglica koje prelaze u Irak nastavlja da se povećava. Ujedinjene nacije i međunarodne humanitarne organizacije više nisu u stanju da pomognu sirijskim porodicama koje žive u teškim zimskim uslovima u improvizovanim, loše opremljenim logorima. Novinar Glasa Amerike Sebastijan Mejer izveštava iz Arbata na severu Iraka.
Ledena kiša zasipa izbeglički logor u Arbatu na severu Iraka, više od 400 kilometara od sirijske granice. U proteklih pet meseci, više od 500 sirijskih izbeglica je stiglo do ovog improvizovanog logora, podignutog na sred polja pasulja. Deca koja se ne igraju napolje u blatu, pokušavaju da se zagreju spaljujući otpatke pronađene u napuštenom toru. Fuaz Akil je Kurd iz sirijskog grada Deir Ezor. On sa deset članova familije živi u šatoru koji je obezbedila poluautonomna Kurdska vlada na severu Iraka.
„Nismo došli ovde iz zadovoljstva. Zlopatimo se. Kuća nam je srušena. Ostali smo bez ičega. Došli smo ovde, jer je to Kurdistan i tu su naši. Ali se i dalje mučimo. Ne živimo u ovom šatoru iz zadovoljstva. Imali smo sopstvenu kuću. Imali smo automobil. Traktor“, priča Akil.
S obzirom na 80 hiljada sirijskih izbeglica u Iraku, Ujedinjene nacije i međunarodne agencije više nisu u stanju da obezbede elementarnu pomoć za sve koji prelaze granicu.
Šatore, klozete i hranu poklanjaju lokalna vlada i dobrotvorne organizacije.
Fatma Musa, takođe Kurd, putovala je gotovo hiljadu kilometara od Alepa, pošto joj je kuću razorila raketa.
„Otišli smo iz Alepa u sred noći. Vozili smo se do Hasake i onda do iračke granice. Padao je sneg i morala sam da nosim sina na leđima“, objašnjava Musa.
Dok kiša pada, deca trčakaraju između zaklona, trudeći se da ne pokisnu. S obzirom da sukob u Siriji ne jenjava, patnja svih ovih izbeglica u oštrim zimskim uslovima u podnožju iračkih planina se nastavlja.
Ledena kiša zasipa izbeglički logor u Arbatu na severu Iraka, više od 400 kilometara od sirijske granice. U proteklih pet meseci, više od 500 sirijskih izbeglica je stiglo do ovog improvizovanog logora, podignutog na sred polja pasulja. Deca koja se ne igraju napolje u blatu, pokušavaju da se zagreju spaljujući otpatke pronađene u napuštenom toru. Fuaz Akil je Kurd iz sirijskog grada Deir Ezor. On sa deset članova familije živi u šatoru koji je obezbedila poluautonomna Kurdska vlada na severu Iraka.
„Nismo došli ovde iz zadovoljstva. Zlopatimo se. Kuća nam je srušena. Ostali smo bez ičega. Došli smo ovde, jer je to Kurdistan i tu su naši. Ali se i dalje mučimo. Ne živimo u ovom šatoru iz zadovoljstva. Imali smo sopstvenu kuću. Imali smo automobil. Traktor“, priča Akil.
S obzirom na 80 hiljada sirijskih izbeglica u Iraku, Ujedinjene nacije i međunarodne agencije više nisu u stanju da obezbede elementarnu pomoć za sve koji prelaze granicu.
Šatore, klozete i hranu poklanjaju lokalna vlada i dobrotvorne organizacije.
Fatma Musa, takođe Kurd, putovala je gotovo hiljadu kilometara od Alepa, pošto joj je kuću razorila raketa.
„Otišli smo iz Alepa u sred noći. Vozili smo se do Hasake i onda do iračke granice. Padao je sneg i morala sam da nosim sina na leđima“, objašnjava Musa.
Dok kiša pada, deca trčakaraju između zaklona, trudeći se da ne pokisnu. S obzirom da sukob u Siriji ne jenjava, patnja svih ovih izbeglica u oštrim zimskim uslovima u podnožju iračkih planina se nastavlja.