Linkovi

I dalje polemika o filmu Ketrin Bigelou

  • Penelopi Pulu

Film "Trideset minuta posle ponoći" pokrenuo je novu diskusiju o metodama korišćenim za vreme potrage za Osamom bin Ladenom.

Sa pet nominacija za Oskara, uključujući i onaj za najbolji film, kao i odličnu zaradu na bioskopskim blagajna, novi film Ketrin Bigelou „Zero Dark Thirty“, o lovu na Osamu bin Ladena, našao se u žiži interesovanja javnosti. Tome je doduše doprinela i kontroverza, povodom dramatizacije operacije, u kojoj su američki specijalci ubili najtraženijeg teroristu na svetu.

„Zero Dark Thirty“ odnosno „Trideset minuta posle ponoći“ je insajderska priča o lovu na Osamu bin Ladena, koja prikazuje kakve su metode korišćene da bi se pronašao vođa al-Kaide, između ostalog i takozvane pojačane tehnike ispitivanja, koje mnogi smatraju mučenjem.

Rediteljka Ketrin Bigelou kaže da su te scene zasnovane na istinitim podacima i da su bile neophodne za naraciju filma.

“Bilo je važno da budemo tačni i autentični. Naravno, tema nije nimalo laka, ali je prilično neosporno da je to bio deo ovog desetogodišnjeg lova”

Film se našao na udaru kritika nekih zakonodavaca koji tvrde da su u njemu prikazana okrutna ispitivanja kao efikasno sredstvo prikupljanja obaveštajnih podataka, kao što je tehnika simuliranog davljenja - „voterbording“.

Nekoliko senatora, među kojima i republikanac Džon Mekejn naveli su da je film „veoma netačan i da dovodi gledaoce u zabludu“.

“Kada gledate ovaj film verujete da simulirano davljenje i mučenje dovode do informacija koje potom dovode do eliminacije Osame bin Ladena. To nije slučaj“, istakao je Mekejn.

Pa ipak, dva dana pošto je Bin Laden ubijen u maju 2011, kongresmen Piter King, koji je predsedavao Odborom za nacionalnu bezbednost Predstavničkog doma, rekao je da je simulirano davljenje igralo ogromnu ulogu u akciji u kojoj je ubijen Bin Laden.

“Razgovarao sam sa ljudima koji su blisko upoznati sa situacijom i oni su mi rekli da je prva informacija stigla od Kalida Šeika Mohameda pošto je na njemu primenjena ta tehnika."

Kasnije, kongresmen King je zahtevao istragu zvaničnika Centralne obaveštajne agencije i Sekretarijata za odbranu zato što su navodno dali osteljive podatke autorima filma.

Scenarista Mark Boul odbacuje optužbe na račun filma.

“...film koji vas vodi iza zatvorenih vrata u svet koji je da budemo iskreni sakriven od javnosti, i to je prilično dobra stvar".

„Trideset minuta posle ponoći“ nije prvi film u kome se prikazuju pojačane tehnike ispitivanja u pritvornim centrima izvan SAD.

Dokumentarac Aleksa Gibnija „Taxi to the Dark Side“, koji je nagrađen Oskarom, sadrži snimke pravih ispitivanja u zatvoru Abu Graib u Iraku.

Rediteljka Lora Poitras je u svom dokumentarcu „Zavet“ iz 2010. obradila pojačane tehnike ispitivanja u pritvornom centru Gvantanamo.

U razgovoru za Glas Amerike, ona je osudila ta ispitivanja i druge kontroverzne metode.

“Mislim da se Amerikanci još nisu uhvatili u koštac sa poslednjih devet godina naše istorije. Da smo legalizovali mučenje, da smo stvorili ilegalne zatvore”.

Neki kritičari ne odobravaju scene ispitivanja u filmu „Trideset minuta posle ponoći“ jer – kako kažu – opraštaju mučenje kao cilj, koji opravdava sredstvo.

Ketrin Bigelou kaže da je to ono što se zaista dogodilo.
XS
SM
MD
LG