Dvadeseta godišnjica velikih devetomartovskih protesta građana Srbije protiv režima Slobodana Miloševića obeležena je danas u centru Beograda, a to je ujedno bio povod za razgovor sa liderom Srpskog pokreta obnove Vukom Draškovićem.
Tokom celodnevnih žestokih sukoba građana i policije 9. marta 1991. tada su poginuli maturant Branivoje Milinović i policajac Nedeljko Kosović, a na ulice Beograda režim je izveo i tenkove.
U intervjuu za Glas Amerike lider Srpskog pokreta obnove i predvodnik devotomartovskih demonstracija priseća se opšte atmosfere u kojoj je miting održan i realne moći režima:
"Demonstracije se odvijaju u trenutku kada je Milošević bio na vrhuncu svoje moći. Njega podržava najmanje 80 odsto građana Srbije, kompletan aparat sile je monolitno uz njega i skoro svi Srbi u Hrvatskoj i u Bosni," kaže Drašković.
Tog 9-og marta sam Drašković je uhapšen, ali su se već sutradan i narednih nekoliko dana u protest kod Terazijske česme uključili studenti i građani. Pod pritiskom nezadovoljstva naroda režim je bio primoran na povlačenje:
"On je grogiran 9-og marta, na vrhuncu svoje moći. Svi naši zahtevi su ispunjeni, čak i mnogo više od toga. Zahtevi su bili - trojica urednika, glavni i odgovorni urednik i direktor TV bastilje da padnu. I pali su. Pao je i ministar policije, a osim toga svi državni mediji u Srbiji su bili nekoliko meseci slobodni," kaže Vuk Drašković.
To je maksimalno što je moglo da se dobije u tom trenutku, kaže Drašković i odbacuje primedbe da je u tadašnjim protestima moglo više da se uradi, možda i obori režim:
"20 godina slušam prekore – oni su pre svega upućeni meni. Da je Vuk Drašković 9. marta 1991-e napravio fatalnu grešku što toga dana nije oborio režim, a mogao je. Mislim da to govore naivni ili zlonamerni. Ništa se više nije moglo postići 9. marta '91-e."
Ipak, duh 9-og marta, Vidovdanskog sabora i drugih protesta doveo je 10 godina kasnije, 5. oktobra 2000-te i do sloma režima. A 20 godina kasnije, SPS i SPO, su od nepormirljivih političkih i ideoloških neprijatelja dogurali do koalicionih partnera u aktuelnoj Vladi:
"Sticajem okolnosti mi smo danas u istoj Vladi. Ja lično mislim da je bolje bilo da mi 2008-e, i to sam govorio i tada, nismo uopšte sklapali vladu. Postojala je većina na drugoj strani. SRS, DSS i SPS su imali većinu. Bolje bi bilo, čini mi se, da smo ih tad pustili da pokažu šta ne znaju. To ne bi trajalo ni godinu dana," kaže Drašković.
A na pitanje da li je spreman da se vrati počecima i ponovo povede demonstracije, Vuk Drašković kaže da su danas Srbiji potrebne dve vrste mitinga:
"To umemo da radimo i radićemo. Gde ćemo terati sebe i naše prijatelje i saveznike od 90-e do 2000-e da se vratimo sebi i narodu i obećanjima i ispunjenju tih obećanja. A, istovremeno mitinge na kojima ćemo prošlosti koja se uznela i nakostrešila jasno staviti do znanja – neće proći. No pasaran."
Možda već ove, ali sledeće godine sigurno Vuk Drašković, kao i svi političari u Srbiji imaće priliku da u izbornoj kampanji ponovo organizuju mitinge i izađu pred narod. A zahvaljujući 9-om martu i 5-om oktobru Srbija je ipak postala demokratske zemlja u kojoj se političke bitke odigravaju na biralištima, a ne više na ulici.