Oko 34.000 ilegalnih imigranata nalazi se u pritvornim centrima širom Sjedinjenih Država. Mnogi su pobegli zbog nasilja u svojim domovinama u Centralnoj Americi, i mada ovde imaju porodicu, suočeni su sa deportacijom.
Volonterka Beatris Henao pokušava da razveseli pritvorenika iz Salvadora, i kaže mu da Bog nikada ne kasni:
Nilson Flores je u maju uhvaćen na granici, i doveden u Stjuart pritvorni centar za muškarce, u saveznoj državi Džordžija. Većina njih bude vraćena u svoje rodne zemlje, bez obzira na tamošnje uslove.
“Ovo mesto bi trebalo da zovu – zatvor neispunjenih snova“, kaže Nilson.
Beatris je volonter grupe “Refuhio”, što na španskom znači “Prihvatilište”. Ta verska organizacija ima sedište u obližnjoj kući, u mestu Lampkin, u Džordžiji.
Merilin Mekginis organizuje posete pritvornom centru.
“Nije tako zastrašujuće, kao na što je početku bilo, ali ne smem da zaboravim da je za to mesto napravljeno da bi novim ljudima uteralo strah“.
Dobrovoljci donose kese sa odećom ljudima u pritvornom centru
“Mnogi su veoma usamljeni, osećaju se izolovano, plaše se… Neophodan im je kontakt sa ljudima, to malo pažnje koje dobiju od osoba koje dođu da provedu vreme s njima, to može da predstavlja ogromnu razliku za njih“.
Američka vlada tvrdi da pritvorni centri imaju za cilj da osiguraju da se imigranti pojave na svedočenju povodom deportacije. Centrom upravlja privatna firma koja takođe rukovodi zatvorima. Imigracione vlasti kažu da se tako štedi novac poreskih obveznika, ali Mekginis smtra da to nije tačno:
“Kada vaša zarada zavisi od toga da li ćete uhvatiti i pritvoriti ljude, i kada se ona povećava ako štedite na njihovoj nezi, onda je to neprihvatljivo“.
Dobrovoljci koji pomažu pritvorenicima suočavaju se sa moralnom dilemom. Da li to što rade omogućava veću zaradu sistemu za pritvaranje ljudi, za koji veruju da su sasvim pogrešna.
“Ogroman broj pritvorenika ne bi uopšte trebalo da bude u privoru“, kaže profesorka teologije na Univerzitetu Emori, i jedna od volontera, Mari Markard.
Ona navodi da je veći cilj grupe “Refuhio” da se što više ljudi upozna sa licima u pritvornom centru.
“Ne radi se o okorelim kriminalcima. Oni ne predstavljaju pretnju našoj zajednici. Dokazano je da programi koji nude alternative pritvoru , oni koji im omogućavaju da čekaju datum svedočenja izvan pritvornog centra, imaju odličan stepen uspeha - u 92 i više odsto ti imigranti dolaze na svedočenje“.
Markard dodaje da većina ima članove porodice u okolini, što je slučaj sa Floresom, koji želi da se pridruži roditeljima, jer ih nije video 24 godine.
Posle molitve, volonterka se pozdravlja, i nije sigurna da li će ga ikad više videti.