Farma u sred Vašingtona

Devedesetogodišnji Čarli Kojner uzgaja povrće i voće na jednom malom komadu zemlje svega nekoliko ulica od samog centra Vašingtona. On to čini otkako je ovo predgrađe bilo pretežno nerazvijena ruralna oblast i prodaje svoje useve na lokalnim pijacama. Kako kaže, ne namerava da napusti poljoprivredu, a ni kupci mu to ne bi dopustili.

Tipičan dan u centru Silver Springa, nadomak Vašingtona, podrazumeva urbanu užurbanost. Nekoliko ulica – i praktično svetlosnu godinu dalje – nalazi se farma Čarlija Kojnera, skup nekoliko malih placeva.

Kojner uzgaja brojne vrste voća i povrća na placu pored svoje kuće, otkako je, pre 30 godina, kupio tu zemlju. On to naziva najboljom investicijom koju je ikada napravio, ali ne u materijalnom smislu.

„Imam četiri hiljade kvadratnih metara, što znači dosta prostora i zemljišta za obradu. Uzgajanje me okupira. Uživam u tome“, priča Čarli.

Kojner, koji je čitavog svog života radio kao baštovan, rođen je i odrastao na porodičnoj farmi, na kojoj se sada nalazi šoping centar u ovom predgrađu Vašingtona koje se brzo razvija.

„Bila je to farma moga dede i imali smo 12 hektara baš tamo. Sve je ovo bilo ruralno. Imali smo konje, krave, piliće i uvek veliku baštu“.

Kojner je je ponosan na svoje useve. Kupci često svraćaju da kupe povrće i voće. Mnogi dolaze redovno, poput Marte Grundman, koja je pre sedam godina slučajno otkrila ovu farmu.

„Jedan dan sam prolazila kolima prečicom s posla i videla znak na uglu na kojem je pisalo 'rotkvice, krastavci, zelena salata' i pomislila sam: 'povrtnjak u sred Silver Springa?'“

Barbara Stajn svake nedelje dolazi na Kojnerovu farmu.

„Početkom osamdesetih, moja majka i tetka su počele da dolaze na ovu farmu. Uživam u razgovoru sa njim, veoma je simpatičan. Sviđa mi se njegovo voće i povrće, ima sjajne cene i sjajnu robu. Ja sam mu lojalni kupac“.

Subota je najprometniji dan. Čarli prodaje na obližnjoj pijaci. On kaže da ne bi mogao sve sam da obavi bez svoje ćerke Lin.

„Odrasla sam na očevoj farmi. Jedinica sam i pratila sam ga svuda. Radila na farmi, ne zato što sam morala, već zato što sam to volela. Ista sam kao moj otac, ne bih mogla drugačije da živim“, priča nam Lin Kojner.

Šezdesetpetogodišnja Lin seća se reakcija građevinskih kompanija kada je njen otac kupio taj komad zemlje.

„Čim je kupio imanje počeli su da me zovu i pitaju šta želim da učinim sa tim zemljištem. Rekla sam da ćemo uzgajati povrće i voće. Bili su zgranuti. Nisu mogli da veruju“.

Kojnerovi kažu da još uvek ne planiraju da prodaju farmu.

„Godinama dobro živim, radim i zahvalan sam da sam u mojim godinama u stanju da radim ovo što radim. Sve dok mogu nastaviću to“, ističe Čarli Kojner.