U Sjedinjenim Državama se svake godine dogodi oko 300 hiljada slučajeva traumatskih povreda mozga povezanih sa sportskim aktivnostima. Nacionalna studija vodećeg istraživačkog centra u koju su bili uključeni mladi sportisti, uzrasta od 15 do 24 godine, ustanovila je da su sportske aktivnosti drugi po redu uzrok povreda mozga, odmah posle saobraćajnih nesreća. Pored toga deset odsto svih sportskih povreda srednjoškolaca čine potresi mozga.
Svake godine, više od 60 hiljada mladih američkih sportista, srednjoškolaca, doživi potres mozga, povredu koja može da bude izazvana udarcem u glavu ili čak udarcem u gornji deo tela. I dok se većina njih dogodi tokom utakmice ili treninga američkog fudbala, do potresa mozga može da dođe i u bilo kom drugom kontakt sportu, kao što su recimo fudbal, lakros, bejzbol i rvanje.
Sedamnaestogodišnji Dejn Harlou je odlikovani sportista iz srednje škole Anandejl u državi Virdžinija. Dejn trenira rvanje od svoje šeste godine. U februaru je doživeo potres mozga kada ga je njegov protivnik udario glavom tokom meča.
„Bio sam malo ošamućen i rekao sam sudiji da mi je potreban prekid i zatim je došla lekarka, kako bi proverila da li imam bilo kakve simptome potresa mozga“, priča Dejn.
Dejnov otac Denis Harlou, takođe bivši rvač, prisustvovao je meču.
„Dejn je ležao licem na dole, ruke su mu bile pored tela, a njegov protivnik je nastavio borbu, tako da sam se pitao zašto se to nastavlja, jer je bilo očigledno da nešto nije u redu. Trener je onda viknuo da nešto nije u redu i da se borba prekine, sudija je dunuo u pištaljku i to je u stvari bio kraj“.
Sticajem srećnih okolnosti za Dejna, u srednjoj školi Anandejl zaposlena je žena koja ima licencu lekara-fizioterapeuta. Alison Lejn brzo je pregledala Dejna i utvrdila da li pokazuje znake potresa mozga.
„Sportista koji doživi potres mozga imaće neke od brojnih simptoma; konfuziju ili magljenje pred očima, nemogućnost da logično misli, glavobolju, mučninu, osećaj neravnoteže“.
Pošto je testirala mladog rvača, ustanovila je da se radi upravo o potresu mozga.
„Mi radimo osnovni kognitivni test u kojem sednemo sa sportistom i tokom dvadeset minuta utvrdimo kako razmišlja kada je zdrav, tako da ako se povredi i dobije potres mozga, možemo da uporedimo rezultate. To nam daje objektivne podatke kada odlučujemo da li je sportista spreman da se vrati u igru“.
Dejnu je savetovano da napravi kratku pauzu u bavljenju sportom i školskim aktivnostima, kako bi svom mozgu omogućio da se oporavi. Nešto kasnije, ponovo je testiran kako bi se sa sigurnošću utvrdilo da je izlečen.
„Odlazio sam u salu za treninge svakoga dana posle škole i tamo su mi davali da vozim bicikl i radim sklekove i skačem kako bi videli da li zbog neke sportske aktivnosti imam glavobolju ili vrtoglavicu. Zatim su mi davali da preko interneta radim test za potres mozga i to sam radio dve i po nedelje“.
Međutim, nemaju svi učenici toliko sreće. Samo 42 odsto srednjih škola ima pristup licenciranim lekarima-fizioterapeutima, koji mogu da provere stanje sportiste odmah posle incidenta.
I dok su povrede mozga u profesionalnom američkom fudbalu privukle pažnju medija tek nedavno, o potresima mozga na nivou srednjoškolskih fudbalskih ekipa ne priča se ni blizu koliko bi trebalo. I to je problem, kaže lekar-fizioterapeut Merdžori Albam, predsednica Nacionalnog udruženja lekarar-fizioterapeuta.
„Ja bih to nazvala zaista zanemarenom populacijom. Obezbeđujemo najbolju medicinsku negu za sportiste najvišeg ranga, međunarodno, a zaboravljamo one milione dece, koja su bez medicinskog nadzora“.
Albam kaže da treneri i roditelji treba manje da zahtevaju od mladih sportista, zakazuju manje kompetitivne igre i da budu posebno oprezni kada su u pitanju simptomi povreda. Njena organizacija sarađuje sa NFL-om u cilju povećanja svesti javnosti o opasnostima potresa mozga i ohrabruje donošenje novih bezbednosnih zakona.