O uticaju afere “Vikiliks” na američku spoljnu politiku i diplomatske aktivnosti, razgovaramo sa profesorom političih nauka na Univerzitetu za nacionalnu odbranu i stručnjakom za Balkan, Stivenom Majerom.
Majer: “Rano je govoriti o punim posledicama afere “Vikiliks”, ali ona neće imati trajne posledice u većini slučajeva, mada bi moglo da ih bude u pogledu Rusije, Bliskog istoka i Irana. Afera “Vikiliks” otkriva formule krojenja diplomatija, kako se političari opisuju, na jasan i otvoren način, i šta je od suštinske važnosti, a šta nije. Medjutim, diplomate čine to širom sveta i zbog otvorenosti i poverljivosti ta prepiska se drži tajnom jer razotkriva tako mnogo o političarima i vladama. Ipak, nekog drastičnijeg i trajnijeg uticaja za SAD neće biti.”
Glas Amerike: Kako bi telegrami poslati iz istočne Evrope, Balkana, posebno iz Srbije, mogli da utiču na američko-srpske odnose?
Majer: “U pogledu istočne i jugoistočne Evrope i Srbije, obelodanjeni su sasvim jasni podaci i komentari, koji su u suštini štetni, posebno u pogledu telegrama koji govore o operaciji poznatoj kao ‘Orlov čuvar’, odnosno o američko-evropskom planu o vojnoj akciji protiv Rusije, ako bi Moskva izvršila invaziju baltičkih zemalja ili Poljske. Takve akcije i razmišljanja su štetni jer nas vraćaju u vreme hladnog rata.
U pogledu Srbije, zbog tih telegrama došlo je do izvesnog zahladjenja u srpsko-američkim odnosima, u svetlu tvrdnji da predsednik Tadić nije dovoljno pouzdan partner, mada on čini sve što može da zadovolji i Vašington i Brisel. Drugo pitanje se odnosi na Mladića. Vašington izražava sumnju u spremnost i sposobnost Beograda da uhapsi Mladića. Neki smatraju da Tadić zna gde se Mladić nalazi, ali da ga srpske bezbednosne i obaveštajne snage štite, uključujući i mogućnost ruske saradnje na tom planu. Dakle, ma koliko su ti telegrami informativne i analitične prirode, pitanje je da li su takodje spekulativni.”
Glas Amerike: Šta će biti potrebno preduzeti da bi se sprečili budući incidenti poput “Vikiliksa”?
Majer: “Često se postavlja pitanje kako ovako nešto može da se dogodi, mada se to vrlo lako dogadja. Naime, sva diplomatska pošta je u kompjuterima, i naširoko se distribuira većini vladinih agencija. Ono sto će morati da se učini je da će administracija i Stejt department morati da ograniče distribuciju tih dokumenata, ali je i to samo po sebi problematično, jer mnogi ljudi kojima su te informacije potrebne neće imati pristup njima i to će naneti štetu našoj punoj, blagovremenoj i efikasnoj spoljnopolitičkoj delatnosti. To će, zauzvrat, podstaći daleko veći broj ličnih kontakata, ali i poverljivu i istovremeno sporiju i nedovršenu razmenu informacija.”