Linkovi

Umetnost "skrivenih" fotografija

  • Katarina Radovic

Jedna od fotografija sa izložbe "Posmatram: Fotografija i ulični teatar 1938 - 2010" u Nacionalnoj galeriji umetnosti u Vašingtonu

Jedna od fotografija sa izložbe "Posmatram: Fotografija i ulični teatar 1938 - 2010" u Nacionalnoj galeriji umetnosti u Vašingtonu

U razgovoru za Glas Amerike kustos Nacionalne galerije umetnosti Sara Grinou govori o postavci "Primećujem: Fotografija i ulični teatar 1938-2010."

Izložba pod nazivom "Primećujem: Fotografija i ulični teatar 1938-2010", u Nacionalnoj galeriji umetnosti ovde u Vašingtonu, je skup radova koji predstavljaju umetničko istraživanje urbane sredine prodiranjem u privatnost prolaznika, što s druge strane doprinosi njihovoj neverovatnoj spontanosti i beleži duboko potresnu lepotu svakodnevnog života.

Kustos izložbe Sara Grinou objašnjava nam kako se rodila ideja za ovu izložbu.

„Podstaknuta je nekolicinom poklona koje je Nacionalna galerija umetnosti dobila od Vokera Evansa i Brusa Dejvidsona. Želela sam da ih izložimo, jer smo bili veoma ponosni na njih. Takodje sam shvatila da su te fotografije vrlo povezane na ne baš očigledan način. Od samog nastanka fotografije umetnici su bili fascinirani beleženjem svakodnevnog života urbanoj sredini, brzog tempa grada, ljudi, arhitekture i života uopšte. Neki su istraživali taj žanr na veoma kreativan način, ograničavanjem sopstvenog metoda kako bi slučajnost i spontanost odigrali ulogu u kreaciji umetničkog dela. Voker Evans je, na primer, skrivao kameru ispod kaputa kako bi fotografisao putnike u metrou, a da oni toga nisu bili svesni. Mislila sam da bi bila izvanredna ideja okupiti radove nekoliko umetnika koji su istraživali urbanu sredinu na taj način.“

Robert Frenk je izložbom svojih radova u MOMI 1962. uveliko doprineo podizanju fotografije na podjednaki nivo sa ostalim umetničkim žanrovima, što do tada nije bio slučaj. Sara Grinou priča:

„Njegove ovde izložene fotografije nastale su 1958, upravo pošto je putujući Sjedinjenim Državama 9 meseci, tokom 1955. i 1956. napravio 27 hiljada snimaka i proveo više od godinu dana sažimajući kolekciju na 83 rada, brižljivo poredjana u knjizi pod nazivom „Amerikanci“. Taj opus je označio duboku revoluciju u umetničkom mediju fotografije. Leta 1958. završio je taj ogromni projekat i pitao se šta je sledeće. Nakon jedne vožnje gradskim autobusom odlučio je da slika isključivo ono što može da vidi kroz njegov prozor. Posmatrajući ove radove u velikoj meri stičete utisak da su oni filmski kadrovi, kao da su prozori autobusa objektiv kamere dok je ulica scena koja se razvija pred umetnikovim očima. Veoma smo ponosni što ovde možemo da izložimo ovu izuzetnu seriju radova.“

A kad su u pitanju fotografije Henrija Kalahana, Sara Grinou priča da je jedan od projekata koje je istraživao sa svojim studentima bilo snimanje portreta prolaznika nesvesnih kamere:

„Koristio je kameru od 35 milimetara. Izoštrio bi fokus na distancu od oko metar i 20 da bi potom na ulicama Čikaga, kad bi spazio interesantno lice, vrlo hitro podigao kameru i snimio fotografiju. Koncentrisao se primarno na žene i želeo je da zabeleži stanje introspekcije u kome se svi nalazimo kada smo u užurbanoj, urbanoj sredini“.

S druge strane, za Brusa Dejvidsona, jedinog živog fotografa čiji su radovi ovde izloženi, kontroverzna i inspirativna tema bio je njujorški metro:

„Kada je 1980. počeo da fotografiše u njujorškom metrou kriminal je u njemu cvetao do te mere da su, u cilju zaštite putnika, formirane grupe stražara dobrovoljaca. Umetnik je u to vreme bio veoma depresivan i počeo je da se vozi metroom jer je to bilo jedino mesto depresivnije od njega. Za razliku od drugih umetnika na ovoj postavci Dejvidson je često pitao svoje subjekte da li bi bilo prigodno da ih slika. Na primer, ovu devojku je prvo fotografisao a potom je pitao da li je to u redu. Odgovorila mu je da joj on izgleda kao pristojna osoba i da je stoga u redu. Mnogo godina kasnije ta fotografija je bila uveličana i izložena u izlozima ekskluzivne njujorške radnje Ermes.“

Pitanja invazije privatnosti pa čak i voajerizma često su bila prisutna kad su u pitanju ovakvi radovi, što je s druge strane uveliko doprinelo njihovoj autentičnosti. Forografi su žustro i na brojne načine branili svoje pravo na njih, kaže Sara Grinou i dodaje:

„Voker Evans je, na primer, namerno odlagao publikovanje svojih radova dugi niz godina, jer je smatrao da će protok vremena ublažiti osećaj privatnosti. Filip Lorka di Kroša je ove fotografije napravio 2001. na Tajms skveru, u Njujorku. Jedan od rabina koje je fotografisao tužio je umetnika za kršenje privatnosti i slučaj je stigao čak do Vrhovnog suda Njujorka, koji je stao na stranu tuženog navodeći da ljudi koji su se našli na javnom mestu ne mogu da očekuju privatnost. Takodje pošto su izloženi radovi bili umetnost umetnik je bio zaštićen pravima koja osigurava prvi amandman američkog Ustava.“

I kao što jedna od brojnih posetilaca izložbe navodi:

„Došla sam zato što su izloženi radovi legendarnih američkih fotografa, poput Vokera Evansa i Herija Kalahana, koji su praktično osnivači crno belog pokreta u fotografiji što je ovde prezentirano u radovima zabeleženim u okvirima uličnog miljea. Postavka je prekrasna.
XS
SM
MD
LG