Robin Rajt, saradnica Instituta za mir, već tri decenije se bavi političkim trendovima u arapskom svetu. U svojoj najnovijoj knjizi „Poljuljana kazba: Gnev i pobune širom arapskog sveta („Rock the Casbah: Rage and Rebellion Across the Arab World“), Rajt analizira nove trendove u islamskim zemljama posle terorističkih napada na SAD, 11. septembra, 2001. Ti trendovi uključuju sve jaču pojavu antagonizma prema verskom ekstremizmu i teokratskoj vladavini.
U razgovoru za naš program Robin Rajt se prvo osvrnula na uzroke „Arapske revolucije.“
„Postoji nekoliko faktora koji su inspirisali arapsku revoluciju. Prvi je demografski. U svakoj od tih zemalja ljudi mlađi od 30 godina starosti čine većinu stanovništva. Drugi faktor je obrazovanje. U skoro svim tim zemaljama većina stanovništva je pismena, uključujući žene, što ljudima pomaže da sebe vide u kontekstu šireg sveta, odnosno podstiče težnju kod mnogih da prevaziđu status pukog opstanka. Ljudi sada imaju ambicije i bolje shvataju svet u celini. Postoji i tehnologija koja sama po sebi podstiče promene i obezbeđuje sredstva da se te promene ostvare.“
Robin Rajt kaže da se u proteklom desetogodišnjem periodu u islamskim zemljama pojavio i fenomen koji negira ideologiju džihada. Ona tvrdi da su muslimani bili podjednako, ako ne još više traumatizovani terorističkim napadima 11. septembra, od Amerikanaca koji su bili direktne žrtve terorizma.
„Jedan od najinteresantnijih elemenata arapske revolucije jeste faktor Osame bin Ladena. Mnogi muslimani su reagovali još negativnije na napade 11. septembra nego Amerikanci, jer su bili ukaljani time što su iste vere kao što je bio bin Laden. Oni su osećali da su platili veoma visoku cenu u žrtvama bin Ladenovog nasilja – više nego Amerikanci. Mnogi muslimani danas žele da pokažu da nemaju nikakve veze sa ekstremizmom, već da su za demokratiju. Oni ne žele da im se demokratija nameće kao u Iraku i Avganistanu, već žele sami da preobraze svoje zajednice i spreče pobedu ekstremista.“
Odsustvo straha od autoritarnih vlasti podstaknuto je osećajem zajedništva, kaže Rajt.
„Znanje je izvanredna alatka u podsticanju ljudi da se uhvate u koštac sa teškoćama, koje su prethodnim generacijama često izgledale nesavladive. Dakle, obrazovanje, informisanost o svetu, laka dostupnost uzajamnoj komunikaciji, proširivanje zajednice - umanjilo je strah, jer ljudi sada znaju da više nisu prepušteni sami sebi.“
Na pitanje ko su nosioci arapske revolucije, Rajt kaže:
„Dva najinteresantnija pokretača promena na Bliskom Istoku su mlade generacije i žene. Oni izlaze na proteste i angažovani su na način na koji njihovi prethodnici nisu nikada bili. Oni možda nisu kandidati na izborima, ali su zato glavni činioci protesta. Održani su i protesti isključivo žena, čak u zemljama kao što je Jemen. U buntu takođe postoje i anti-džihadisti, koji dolaze do izražaja u sferi kulture, kao što su pesnici, dramski pisci, šeici-evangelisti koji upućuju poruke protiv ekstremizma i zagovaraju političko i ekonomsko otvaranje.“
Međutim, ni u jednoj arapskoj zemlji u previranju još uvek ne postoji izraziti lider protesta.
„Postoji ogroman broj mladih lidera koji nemaju dugogodišnje isksustvo u političkoj borbi kao što je imao Leh Valensa, vođa Solidarnosti u Poljskoj. Međutim, postoje mnoge sličnosti između previranja u Istočnoj Evropi 1989. i današnje arapske revolucije. Sve je to sastavni deo istog istorijskog sklopa okolnosti. To su iste pokretačke snage, bilo da je reč o padu komunizma u Istočnoj Evropi, kolapsu aparthejda na jugu Afrike ili kraju vojnih dikatura u Latinskoj Americi. Sve se to događalo u periodu od oko trideset godina. Arapska revolucija je samo poslednja faza tog procesa u svetu.“