O mogućnosti vojnog angažovanja SAD i Zapada u Siriji, kolega Branko Mikašinović razgovarao je sa vašingtonskim saradnikom londonskog Gardijana i Centra za američki progres, Pratapom Čaterdžijem.
Čaterdži: “Ne verujem da će doći do otvorenog vojnog angažovanja SAD u Siriji, a jednostavan razlog tome su tri aktivna fronta - u Avganistanu, Iraku i Libiji. Predsednik Barak Obama se već povukao iz direktne angažovanosti u Libiji, a pred njim su predsednički izbori. Stoga upućivanje američkih ratnih aviona u Siriju nije verovatno. Pored toga, postoje jasne razlike izmedju Sirije i Libije gde je Zapad angažovan. Daleko bolji model za poredjenje sa situacijom u Siriji je Irak, pošto su te dve zemlje vrlo slične. Irak je imao jaku centralanu upravu, kao sada Sirija, obe zemlje imaju brojne i različite verske i etničke zajednice sa oprečnim ambicijama. Ako režim u Siriji bude svrgnut suočeni ste sa sličnom situacijom u Iraku. Ako se sadašnja sirijska birokratija ukloni stvara se haos, kao što je bio slučaj u Iraku, i drugo, postojeća sirijska birokratija će se okrenuti protiv SAD, a to će stvoriti velike i neočekivane probleme, takodje kao u Iraku.”
Glas Amerike: Čime još objašnjavate pasivno reagovanje Zapada u pogledu Sirije, a agresivno u Libiji, mada je reč o u suštini sličnim situacijama?
Čaterdži: “SAD i Zapad su igrali veoma intersantnu ulogu na Bliskom istoku. Većina režima u tom reigonu su ili monarhije ili diktature, a SAD podržavaju neke od njih, kao što su Saudijska Arabija, Bahrein I Jordan, ali ne podržavaju neke druge. Dakle, SAD i Zapad su se uvek svrstavale uz neke zemlje bez obzira na njihova državna uredjenja. Drugim rečima, oni bi osudjivali neke diktatore, a neke ne bi. U Bahreinu, na primer, nije došlo do vojne intervencije SAD, pošto Vašington ima veliku vojno-pomorsku bazu u toj zemlji. SAD dakle neće intervenisati u zemljama sa čijim vladajućim strukturama postoje dobre veze i interesi, ali hoće u zemljama sa kojima to nije slučaj, kao što je bilo i sa Sadamom Huseinom. U svetlu dobro organizovane državne uprave u Siriji i relativno jake ekonomije i vojske, vojna akcija protiv te zemlje bi mogla da bude problematična i Zapad je toga svestan.”
Glas Amerike: Da li je vreme na strani opozicije ili sadašnjeg režima u Damasku?
Čaterdži: “Mislim da je vreme na strani režima, pošto opozicija nije najbolje organizovana i nema značajniju podršku u inostranstvu. Ne može se pretpostaviti da će režim pasti zbog uličnih protesta, pa i sukoba. Pitanje je da li se može stvoriti podsticaj za znatno veću podršku opoziciji od strane samog stanovništva i emigracije ili za bolju organizaciju opozicije, pa i podršku od strane nekih segmenata državnih struktura kao kao što je vojni establišment. Dakle, očekujući situaciji sličnu iračkoj, SAD pristupaju ovom problemu uzdržano i sa velikim oprezom i stoga stvari za sada idu u prilog Bašaru al-Asadu."