Kakvi su izgledi za političko rešenje sirijskog konflikta u svetlu ruske i kineske podrške režimu Bašara al-Asada? O tome i drugim aspektima krize u Siriji za Glas Amerike govori bivši pomoćnik američkog sekretara za odbranu, Robert Prenger.
Prenger: “Ako govorimo o mirovnim nastojanjima preko Ujedinjenih nacija, posle neuspešne misije Kofija Anana, sada imamo novog medjunarodnog izaslanika, Lakdara Brahimija, koji pedstavlja i UN i Arapsku ligu u nastojanju da se postigne miroljubivo rešenje. Arapska liga takodje razmatra mogućnost upućivanja svojih mirovnih snaga pošto bi takve snage bila prihvatljivije od snaga UN. Postoji i tendencija medju svetskim silama, uključujući SAD, Rusiju i Kinu, da se zastane i dublje razmotri sirijska kriza imajući u vidu već tri veta koja su Rusija i Kina uložile u Savetu bezbednosti protiv spoljne vojne intervencije, kao i sve intenzivnije aktivnosti islamističkih grupa”.
Glas Amerike: U svetlu podrške Rusije i Kine Asadovom režimu, kakve su šanse za međunarodnu vojnu intervenciju, o kojoj se uprkos svemu stalno nagađa?
Prenger: “Na osnovu libijskog iskustva, Rusija i Kina svakako neće odobriti vojnu intervenciju u UN protiv Sirije. Međunarodna vojna akcija zavisi od američke inicijative, jer svi prihvataju činjenicu da bilo kakva značajna intervencija zahteva američko učešće. Neki savetnici guvernera Romnija, kao i senator Mekejn, zalažu se za vojnu akciju mada se pod tim uglavnom podrazumeva zona zabrane letenja. Medjutim, savetnik guvernera Romnija, Maks But, je u listu “Njujork Tajms” izneo pet razloga za vojnu intervenciju u Siriji: prvi, takva akcija je potrebna da bi se umanjio uticaj Irana u arapskom svetu; drugi, oštrija američka vojna angažovanost bi umanjila mogućnost širenja konflikta; treći, angažovanje pouzdanih partnera u samoj Siriji, koji bi stvorili bedem protiv islamističkih ekstremista u toj zemlji; četvrti, američko liderstvo u pogledu Sirije bi moglo da poboljša odnose sa ključnim saveznicima, kao što su Turska i Katar; i peti, američka intervencija bi mogla da okonča krvoproliće i egzodus desetina hiljada izbeglica. S druge strane, stav predsednika Obame je da Amerika treba da se angažuje u vojnim situacijama samo u izuzetnim slučajevima. Ta doktrina podrazumeva brzu i kratkotrajnu vojnu akciju ulaska i izlaska, bez angažovanja kopnenih snaga i duže vojne okupacije”.
Glas Amerike: Kakve su onda šanse da se sirijski gradjanski rat proširi na susedne zemlje?
Prenger: “Ovaj konflikt se neće proširiti na Saudijsku Arabiju, na primer, koja se odbrambeno obezbedila od takve mougućnosti, mada Turska, kao rezultat ovog konflikta, ima daleko veće probleme sa kurdskom populacijom. Za to vreme situacija u Izraelu - na okupiranoj Golanskoj visoravni postaje sve napetija. Jordan ne želi da prima sve veći broj izbeglica iz bojazni od unutrašnjih nemira, dok Irak postaje sve nestabilniji. Dakle, problem širenja konflikta nije neposredan, ali je njegovo nastavljanje svakako faktor destabilizacije u regionu”.
Prenger: “Ako govorimo o mirovnim nastojanjima preko Ujedinjenih nacija, posle neuspešne misije Kofija Anana, sada imamo novog medjunarodnog izaslanika, Lakdara Brahimija, koji pedstavlja i UN i Arapsku ligu u nastojanju da se postigne miroljubivo rešenje. Arapska liga takodje razmatra mogućnost upućivanja svojih mirovnih snaga pošto bi takve snage bila prihvatljivije od snaga UN. Postoji i tendencija medju svetskim silama, uključujući SAD, Rusiju i Kinu, da se zastane i dublje razmotri sirijska kriza imajući u vidu već tri veta koja su Rusija i Kina uložile u Savetu bezbednosti protiv spoljne vojne intervencije, kao i sve intenzivnije aktivnosti islamističkih grupa”.
Glas Amerike: U svetlu podrške Rusije i Kine Asadovom režimu, kakve su šanse za međunarodnu vojnu intervenciju, o kojoj se uprkos svemu stalno nagađa?
Prenger: “Na osnovu libijskog iskustva, Rusija i Kina svakako neće odobriti vojnu intervenciju u UN protiv Sirije. Međunarodna vojna akcija zavisi od američke inicijative, jer svi prihvataju činjenicu da bilo kakva značajna intervencija zahteva američko učešće. Neki savetnici guvernera Romnija, kao i senator Mekejn, zalažu se za vojnu akciju mada se pod tim uglavnom podrazumeva zona zabrane letenja. Medjutim, savetnik guvernera Romnija, Maks But, je u listu “Njujork Tajms” izneo pet razloga za vojnu intervenciju u Siriji: prvi, takva akcija je potrebna da bi se umanjio uticaj Irana u arapskom svetu; drugi, oštrija američka vojna angažovanost bi umanjila mogućnost širenja konflikta; treći, angažovanje pouzdanih partnera u samoj Siriji, koji bi stvorili bedem protiv islamističkih ekstremista u toj zemlji; četvrti, američko liderstvo u pogledu Sirije bi moglo da poboljša odnose sa ključnim saveznicima, kao što su Turska i Katar; i peti, američka intervencija bi mogla da okonča krvoproliće i egzodus desetina hiljada izbeglica. S druge strane, stav predsednika Obame je da Amerika treba da se angažuje u vojnim situacijama samo u izuzetnim slučajevima. Ta doktrina podrazumeva brzu i kratkotrajnu vojnu akciju ulaska i izlaska, bez angažovanja kopnenih snaga i duže vojne okupacije”.
Glas Amerike: Kakve su onda šanse da se sirijski gradjanski rat proširi na susedne zemlje?
Prenger: “Ovaj konflikt se neće proširiti na Saudijsku Arabiju, na primer, koja se odbrambeno obezbedila od takve mougućnosti, mada Turska, kao rezultat ovog konflikta, ima daleko veće probleme sa kurdskom populacijom. Za to vreme situacija u Izraelu - na okupiranoj Golanskoj visoravni postaje sve napetija. Jordan ne želi da prima sve veći broj izbeglica iz bojazni od unutrašnjih nemira, dok Irak postaje sve nestabilniji. Dakle, problem širenja konflikta nije neposredan, ali je njegovo nastavljanje svakako faktor destabilizacije u regionu”.
