Linkovi

Istorijska misija "Trsta"

  • Rozen Skribl

Poduhvat "Trsta" nikada nije ponovljen

Poduhvat "Trsta" nikada nije ponovljen

Ove godine, obeležava se pedeseta godišnjica jednog pionirskog dogadjaja u istraživanju morskih dubina. 1960. godine, batiskaf američke ratne mornarice nazvan „Trst“ zaronio je u dubinu od 11 kilometara ispod površine Pacifika, nadomak obale Guama. Taj poduhvat nikada nije ponovljen.

Donald Volš vraća se u prošlost u prostorijama Muzeja američke mornarice u Vašingtonu. To je mesto gde je trajno izložen „Trst“.

Naš zadatak je bio da održavamo i upravljamo batiskafom. Naučnici u mornaričkoj laboratoriji donosili su odluke kakve istraživačke projekte obavljamo i koju opremu treba da koristimo da bismo obavljali merenja i prikupljanje uzoraka u morskim dubinama.“

Pre pedeset godina, Volš, tada mladi poručnik u mornarici, postao je kopilot „Trsta“, u vreme njegovog istorijskog zaranjanja na 11,500 metara, dubinu veću od visine Mont Everesta.

Šta je bolje moglo da pokaže bezbednost ove platforme nego da odemo do najdubljeg dela okeana, i vratimo se, netaknuti, i potpuno funkcionalni.“

„Trst“ je bio batiskaf – minijaturno plovilo male pokretljivosti namenjeno zaranjanju na velike dubine. Volš objašnjava da je zbog palube, ograde i komandnog mosta pomalo ličio na podmornicu.

„U suštini, to je podvodni balon… Imao je dva dela – ovaj balon… dugi, cilindričan objekat napunjen supstancom lakšom od vode, što je zapravo benzin, kvaliteta kao za avijaciju. Ulje pluta na vodi, tako da nam je omogućivalo da plovimo, a tu, ispod balona, nalazila se kabina za nas, krhke ljude.“

Posada "Trsta", Don Volš i Žak Pikar

Posada "Trsta", Don Volš i Žak Pikar

U kabini je bilo mesta za samo dve osobe. Na istorijskom zaranjanju Trsta, kopiloti su bili Volš, i švajcarski naučnik Žak Pikar, čiji je otac Ogist Pikar izradio nacrt batiskafa. 23. Januara 1960. Trist je počeo svoju misiju u uzburkanom moru. Sve se odvijalo bez problema do dubine od oko devet i po kilometara, kada Volš kaže da su čuli prigušeni prasak.

„Privukao nam je pažnju ali nismo znali šta se to desilo. Samo smo znali da smo živi i da sve dobro funkcioniše, naši instrumenti su pokazivali da nema kvara…“

Taj zvuk je, kako se ispostavilo, bilo pucanje pleksiglasa na prozoru batiskafa. Na sreću, naprslina nije propustila vodu, i Trst je, netaknut, stigao do Marijanskog rova, najdubljeg dela Tihog okeana. Pre nego što im je mulj potpuno zamutio vidik, ugledali su ribu nalik na ribu-list na dnu okeana.

„To je morski kičmenjak prilično visokog reda, tako da je to bilo važno videti.“

Batiskaf je bezbedno isplovio na površinu, a celo putovanje je obavio za malo više od osam sati. Volš kaže da je „Trst“ utro put drugim istraživačima.

Sve što smo uradili tu uradjeno je prvi put – ne zato što smo bili pioniri ili izumitelji – već zato što je, kako se kaže, nužda zaista majka svih pronalazaka. Ako nam je nešto potrebno, moramo da ga izumemo.“

Najsavremenija tehnologija tog doba obuhvatala je podvodna svetla, kamere, motore i električne sisteme.

Nijedan čovek se nikada nije vratio na to, najdublje mesto u okeanu, iako se bespilotna japanska podmornica spustila u Marijanski rov 1995. 2009, bespilotni batiskaf nazvan Nereus, projekat Okeanografske institucije Vuds Hol, obavio je isto putovanje. Volš pozdravlja napredak u tehnologiji, ali žali što najdublji delovi svetskih okeana i dalje ostaju neispitani i što postoji svega nekoliko podmornica – bilo robotskih ili sa ljudskom posadom – koje mogu da obave taj posao.

XS
SM
MD
LG