Aleksijevič je pisala knjige o ljudskim posledicama nuklearne katastrofe u Černobilu, 10-godišnjem sovjetsko-avganistanskom ratu, sovjetskoj i post-sovjetskoj istoriji… Njena dela se u velikoj meri oslanjaju na usmenu istoriju i perspektivu iz prvog lica.
Svetlana Aleksijevič je rodjena u ukrajinskom gradu Ivano-Frankivsk. Otac joj je bio Belorus a majka Ukrajinka. Porodica joj se preselila u Belorusiju ubrzo pošto joj je otac zavšrio vojnu službu. Po završetku studija, radila je za nekoliko časopisa gde je stekla reputaciju “novinarke disidentkinje anti-sovjetskog raspoloženja.”
1985. godine, objavila je roman “Rat nema žensko lice” – satkan od monologa oko 200 žena koje su učestvovale u Drugom svetskom ratu.
“Tragala sam za književnom metodom koja bi omogućila najveću moguću blizinu stvarnom životu”, izjavila je Aleksijevič u jednom ranijem intervjuu koji je objavljen na njenoj veb stranici. “Realnost me oduvek privlači kao magnet, muči me i hipnotiše i želela sam da je uhvatim na papiru.”
Medju njenim ostalim istaknutim delima su “Glasovi iz Černobila”, usmena istorija zasnovana na oko 500 intervjua sa ljudima pogodjenim nuklearnom katastrofom u Černobilu 1986, kao i “Dečaci od cinka”- prikaz rata SSSR-a i Avganistana.
Nobelova nagrada je najnovija i najprestižnija u nizu nagrada koje je Aleksijevič do sada dobila. Ona je 14 žena koja je osvojila Nobela za književnost.