Već devet godina, volonteri u okolini Vašingtona svakog leta rade na projektu za pomoć osobama sa specijalnim potrebama. Tokom jednonedeljnog programa u organizaciji jevrejske organizacije Jakad, što na hebrejskom znači “zajedno”, tinejdžeri stiču znanja iz oblasti stolarije, a što je možda i važnije, uče šta znači pomoći nekom članu zajednice kome je to preko potrebno.
Grupa tinejdžera buši i sastavlja delove rampe za invalidska kolica pod nepodnošljivo vrelim suncem u predgrađu Vašingtona. Oni su dobrovoljci u godišnjem letnjem programu u organizaciji lokalne neprofitne organizacije Jakad čija je misija da popravi domove stanovnicima Vašingtona i okoline, koji imaju niska primanja. Ovo je samo jedan od mnoštva projekata. Kendra Rubinfild je direktor programa Jakada.
“Osmislili smo program pod nazivom Ramp it Up! što je omogućilo tinejdžerima da zajedno naprave prilaznu rampu ispred kuće porodice sa niskim primanjima koji žive sa osobom sa specijalnim potrebama”.
Mladi volonteri uče dragocene praktične veštine pod kontrolom profesionalnih radnika, ali kako Rubinfild ističe, i mnogo više od toga.
“To je više od toga što nauče da sagrade nešto. Tu steknu razumevanje o nepokretnima, koliko to uopšte zdrava osoba može da razume”.
Nekoliko dana posle početka jednonedeljnog projekta, tinejdžerima je ponuđen takozvani trening o saosećanju, koji podrazumeva da svi provedu jedan dan ili u invalidskim kolicima ili na štakama kako bi razumeli sa kakvim se teškoćama susreću ljudi sa specijalnim potrebama.
To nam omogućava da damo više smisla tome što deca rade”.
Din Bregman već treći put volontira za Jakad.
“Trenutno sam iscrpljen. Posao je težak, ali se isplati kada vidite osmeh deteta koje može da siđe niz rampu”.
Ove godine to je 21-godišnji Herson Portijo koji se rodio sa cerebralnom paralizom. Osećaj o kojem priča Bregman uočljiv je na svim volonterima u momentu kada je Portijo po prvi put krenuo niz rampu.
Huana Hernandez je Hersonova majka.
“Toliko sam srećna što je rampa završena. Nema dovoljno reči da se svim zahvalim. Nemam reči da opišem kako se osećam”.
“Srećan sam. Mnogo sam srećan. Nikada niko nije tako nešto učinio za mog sina. To je predivno”.
Ovakva radost porodica kojima Jakad pomaže jeste ono što volontera Arija Rikmana vuče da se vrati svakog leta.
“Postoji mnogo dobrotvornih društva, mnogo problema na svetu, ali retko je da imate prilike da napravite nešto svojim rukama i da vidite rezultat svog rada… Nadam se da ću kada odrastem nastaviti da radim nešto slično sa strane ili da će mi zanimanje biti da pomažem ljudima”.
Grupa tinejdžera buši i sastavlja delove rampe za invalidska kolica pod nepodnošljivo vrelim suncem u predgrađu Vašingtona. Oni su dobrovoljci u godišnjem letnjem programu u organizaciji lokalne neprofitne organizacije Jakad čija je misija da popravi domove stanovnicima Vašingtona i okoline, koji imaju niska primanja. Ovo je samo jedan od mnoštva projekata. Kendra Rubinfild je direktor programa Jakada.
“Osmislili smo program pod nazivom Ramp it Up! što je omogućilo tinejdžerima da zajedno naprave prilaznu rampu ispred kuće porodice sa niskim primanjima koji žive sa osobom sa specijalnim potrebama”.
Mladi volonteri uče dragocene praktične veštine pod kontrolom profesionalnih radnika, ali kako Rubinfild ističe, i mnogo više od toga.
“To je više od toga što nauče da sagrade nešto. Tu steknu razumevanje o nepokretnima, koliko to uopšte zdrava osoba može da razume”.
Nekoliko dana posle početka jednonedeljnog projekta, tinejdžerima je ponuđen takozvani trening o saosećanju, koji podrazumeva da svi provedu jedan dan ili u invalidskim kolicima ili na štakama kako bi razumeli sa kakvim se teškoćama susreću ljudi sa specijalnim potrebama.
To nam omogućava da damo više smisla tome što deca rade”.
Din Bregman već treći put volontira za Jakad.
“Trenutno sam iscrpljen. Posao je težak, ali se isplati kada vidite osmeh deteta koje može da siđe niz rampu”.
Ove godine to je 21-godišnji Herson Portijo koji se rodio sa cerebralnom paralizom. Osećaj o kojem priča Bregman uočljiv je na svim volonterima u momentu kada je Portijo po prvi put krenuo niz rampu.
Huana Hernandez je Hersonova majka.
“Toliko sam srećna što je rampa završena. Nema dovoljno reči da se svim zahvalim. Nemam reči da opišem kako se osećam”.
“Srećan sam. Mnogo sam srećan. Nikada niko nije tako nešto učinio za mog sina. To je predivno”.
Ovakva radost porodica kojima Jakad pomaže jeste ono što volontera Arija Rikmana vuče da se vrati svakog leta.
“Postoji mnogo dobrotvornih društva, mnogo problema na svetu, ali retko je da imate prilike da napravite nešto svojim rukama i da vidite rezultat svog rada… Nadam se da ću kada odrastem nastaviti da radim nešto slično sa strane ili da će mi zanimanje biti da pomažem ljudima”.