Nasleđe iračkog rata, jednog od najdugotrajnijih sukoba u kojima je učestvovala američka vojska, tek treba da se proceni. Ipak, cena tog rata je vidljiva na spomeniku u državi Ilinois, na američkom Srednjem zapadu.
Reći da je penzionisani radnik Majk Farare patriota, u izvesnom smislu je nedovoljno. Njegov nadimak Rambo, na kraju krajeva, nadahnut je filmskim karakterom iz ratnih filmova.
„Jedan drugar mi je rekao da će mi krv, ako se posečem, biti crveno-belo-plava – jednostavno, takav sam. A nadimak sam dobio pre oko 20 godina. Većina i ne zna moje pravo ime. Jednostavno me zovu Rambo.“
Posle terorističkih napada u Sjedinjenim Državama 2001, Farare je hteo da na neki način pomogne u borbi protiv terorizma. Onda je 2003. čuo da dobrovoljci grade spomenik u blizini njegove kuće u Ilinoisu, posvećen pripadnicima američkog vojnog osoblja koji su poginuli na Bliskom istoku.
„Došao sam ovde da radim dobrovoljno, jer je to bio moj način borbe protiv terora, s obzirom da sam u to vreme bio prestar za vojsku.“
Farare je pomagao u građenju danas jednog od najvećih spomenika posvećenih poginulima u ratovima u Iraku i Avganistanu. Zidni spomenik bliskoistočnim konfliktima u Marseilsu, u državi Ilinois, sadrži imena više od šest hiljada muškaraca i žena koji su služili na Bliskom istoku od 1979. i poginuli na zadatku. Više od tri četvrtine su imena žrtava devetogodišnjeg rata u Iraku.
„Ratno pravilo broj jedan glasi da mladi ljudi ginu, i to pravilo ne može da se promeni.“
Farareov sin Mat dobro poznaje taj zakon. On je kao pripadnik američke Armije služio dve smene u Iraku, uključujući i misiju u Bagdadu 2006, na vrhuncu krvave pobune. Sada, kada poseti spomenik, tri imena na zidu za njega imaju posebno značenje.
„Kejleb Lufkin, Gevin Rajnke, Brajan Kvinton. Bili smo zajedno u istom vodu.“
Sva tri bliska Farareova prijatelja su podlegla ranama zadobijenim u eksploziji bombe za vreme patrole u Bagdadu. Uprkos tom gubitku, Mat Farare kaže da ne žali što je služio u Iraku.
„Ne postoji ni trunka sumnje da je to bila vredna žrtva, jer u srcu i duši znam da sam sam izabrao da odem. Da li mislim da je dobro što smo se vratili kući? Apsolutno. Da li je trajalo dugo? Definitivno. Da li je neko kriv za to? Svakako da nije.“
Premda je irački rat završen, Majk Farare kaže da se za njegovog sina neke bitke nastavljaju.
„On će dok je živ žaliti zbog gubitka svojih prijatelja i saboraca.“
Ali Mat Farare ima svog oca, takođe ratnog veterana i celu zajednicu oko sebe, koja je rešena da mu pomogne da zaleči svoje ratne rane – i vidljive i skrivene – pamteći vojnike čija su imena uklesana na ovaj spomenik pored reke.