Koleginica Nikoleta Ilić razgovarala je sa Marijom Atanasov, koja je svojevremeno radila u Bugarskom servisu Glasa Amerike, o proslavi pravoslavnog Uskrsa u Bugarskoj. Marija ističe da je odrasla u Sofiji za vreme komunizma, kada nisu smeli javno da se slave verski praznici.
“1989. posle pada komunizma, počeli smo da slavimo Uskrs na pravi način. 40 dana posta prethodi jednom od najvažnijih praznika u bugarskoj pravoslavnoj crkvi - Uskrsu. U subotu uveče, otišli bismo u crkvu, hodali oko nje sa svećama u rukama, do posle ponoći. Pokušavali smo da zadržimo parčence sveće, jer prema našem verovanju, ako bismo celu godinu čuvali sveću, porodica je bila veoma srećna. I, naravno, idućeg dana je veliko slavlje, bugarska hrana, tucanje jajima. “
Marija Atanasov nastavlja da su joj još u sećanju proslave kod kuće, kada bi se rodbina okupila, ali tada niko nije govorio Hristos Vaskrese – Vaistinu Vaskrese.
“Moja majka i svaka dobra domaćica u Bugarskoj, takmičile su se ko će da zamesi najbolji specijalni uskršnji hleb – kozunak. Veoma je teško umesiti kozunak. Treba celu noć da si na nogama i da ga mesiš i mesiš, i onda ga ostaviš da naraste, pa opet ga mesiš. Moram da kažem da je moja majka pravila odličan kozunak sa suvim grožđem. Majka je mesila kozunak u četvrtak, a jaja farbala u petak i to pretežno u crveno.“
Kako kaže, kao mala veoma je volela Uskrs, jer je istovremeno dolazilo proleće i svuda su cvetali narcisi, zumbuli, lale. To je za Mariju Atanasov bio srećan praznik, mada u to doba nije znala šta zapravo znači:
“Te nedelje, za ručak imali bi smo obavezno pečeno jagnje. Takođe obavezno jelo je bila kapama u jagnjećoj maramici, koja se pravi od jagnjećih iznutrica. Ali ovaj praznik je veoma važan zbog verskog aspekta. Tada je Hrist vaskrsao, i to je jedno od čuda hrišćanstva. Deda me je upoznao sa nekim detaljima Uskrsa, ali ja to nikada nikom nisam smela da pomenem. Nisam smela da razgovaram o Bogu sa školskim drugovima o tome, jer takve priče Vlada nije dozvoljavala i kažnjavala je.“
Marija Atanasov se seća da su članovi njene male porodice na ručak donosili sopstvena obojena jaja, i uskršnji hleb. … Pre nekoliko godina ukazala joj se prilika da Uskrs proslavi u Pragu. Tada se upoznala sa praškim drvodeljama koji rezbare divna drvena jaja:
“Otišla sam na izložbu jaja od drveta, i upoznala sam neke od umetnika u rezbarenju jaja. Bila je veoma zanimljiva izložba i prvi put sam se upoznala sa tom vrstom umetnosti. To je neka vrsta naivne umetnosti, ali je tako različita i autentična.”
Marija kaže da su nedelju dana pred Uskrs deca slavila Vrbicu, i radosno išla u crkvu, specijalno udešena za tu priliku. Kako ukazuje, u Bugarskoj se Uskrs čestita:
“Postoji pozdrav i odgovor. Kažemo Hristos Vaskrese a osoba koju pozdravljamo uzvrati: Voistina Vaskrese.”
“1989. posle pada komunizma, počeli smo da slavimo Uskrs na pravi način. 40 dana posta prethodi jednom od najvažnijih praznika u bugarskoj pravoslavnoj crkvi - Uskrsu. U subotu uveče, otišli bismo u crkvu, hodali oko nje sa svećama u rukama, do posle ponoći. Pokušavali smo da zadržimo parčence sveće, jer prema našem verovanju, ako bismo celu godinu čuvali sveću, porodica je bila veoma srećna. I, naravno, idućeg dana je veliko slavlje, bugarska hrana, tucanje jajima. “
Marija Atanasov nastavlja da su joj još u sećanju proslave kod kuće, kada bi se rodbina okupila, ali tada niko nije govorio Hristos Vaskrese – Vaistinu Vaskrese.
“Moja majka i svaka dobra domaćica u Bugarskoj, takmičile su se ko će da zamesi najbolji specijalni uskršnji hleb – kozunak. Veoma je teško umesiti kozunak. Treba celu noć da si na nogama i da ga mesiš i mesiš, i onda ga ostaviš da naraste, pa opet ga mesiš. Moram da kažem da je moja majka pravila odličan kozunak sa suvim grožđem. Majka je mesila kozunak u četvrtak, a jaja farbala u petak i to pretežno u crveno.“
Kako kaže, kao mala veoma je volela Uskrs, jer je istovremeno dolazilo proleće i svuda su cvetali narcisi, zumbuli, lale. To je za Mariju Atanasov bio srećan praznik, mada u to doba nije znala šta zapravo znači:
“Te nedelje, za ručak imali bi smo obavezno pečeno jagnje. Takođe obavezno jelo je bila kapama u jagnjećoj maramici, koja se pravi od jagnjećih iznutrica. Ali ovaj praznik je veoma važan zbog verskog aspekta. Tada je Hrist vaskrsao, i to je jedno od čuda hrišćanstva. Deda me je upoznao sa nekim detaljima Uskrsa, ali ja to nikada nikom nisam smela da pomenem. Nisam smela da razgovaram o Bogu sa školskim drugovima o tome, jer takve priče Vlada nije dozvoljavala i kažnjavala je.“
Marija Atanasov se seća da su članovi njene male porodice na ručak donosili sopstvena obojena jaja, i uskršnji hleb. … Pre nekoliko godina ukazala joj se prilika da Uskrs proslavi u Pragu. Tada se upoznala sa praškim drvodeljama koji rezbare divna drvena jaja:
“Otišla sam na izložbu jaja od drveta, i upoznala sam neke od umetnika u rezbarenju jaja. Bila je veoma zanimljiva izložba i prvi put sam se upoznala sa tom vrstom umetnosti. To je neka vrsta naivne umetnosti, ali je tako različita i autentična.”
Marija kaže da su nedelju dana pred Uskrs deca slavila Vrbicu, i radosno išla u crkvu, specijalno udešena za tu priliku. Kako ukazuje, u Bugarskoj se Uskrs čestita:
“Postoji pozdrav i odgovor. Kažemo Hristos Vaskrese a osoba koju pozdravljamo uzvrati: Voistina Vaskrese.”
