Politička previranja u Tunisu, Egiptu, Libiji, Jemenu, Jordanu, Alžiru i drugim zemljama Bliskog istoka i severne Afrike iziskuju reviziju američke i evropske politike prema mediteranskom regionu, kaže Ien Leser, analitičar u Nemačkom Maršalovom fondu, ovde u Vašingtonu. U razgovoru sa koleginicom Jelom Defrančeski, Leser ističe i to da će Zapad morati da revidira svoja dosadašnja uverenja o svim zemljama regiona, koje je očigledno zahvatio munjeviti društveni preobražaj.
„Vreme se ne može vratiti unazad ni u jednoj od tih zemalja. Bez obzira na dalje faze u tom procesu, mediteranski region više nikada neće izgledati kao pre jedne decenije, ili pre svega dve godine. To će biti sasvim novi svet za Zapad.“
Previranja na Mediteranu slična su situaciji u istočnoj Evropi posle pada Berlinskog zida, 1989. ali postoje i velike razlike, kaže Leser.
„Postoje sličnosti u smislu pritiska za veću demokratizaciju i učešća građana u političkim procesima, kao i uspostavljanje funkcionalnih vlada u pomenutim zemljama. Ali, postoje i razlike. Istočna i centralna Evropa su želele demokratizaciju, ali je jedan od važnih ciljeva bio i povratak u evropsko okrilje. Zemlje severne Afrike i Bliskog Istoka očigledno ne žele prisajedinjenje Evropi, već isključivo streme demokratizaciji i ostvarenju građanskih sloboda.“
Na pitanje čiji je uticaj u mediteranskom području značajniji - Sjedinjenih Država ili Evrope, Leser kaže.
„Te dve strane nude različite stvari tako da situacija nije jednosmerna. Evropa je, na primer, ključan ekonomski partner zemalja kao što su Alžir, Libija i Tunis. Egiptu je veoma važna ekonomska pomoć kao i vojna saradnja Sjedinjenih Država. Libija gotovo da nema nikakve veze sa SAD, dok sa Evropom održava trgovinske i druge vrste odnosa, kao što je saradnja u zaustavljanju velikih migracija iz severne Afrike u Evropu. Maroko sprovodi politiku ravnopravnih odnosa sa Amerikom i Evropom. Za mnoge Alžirce, Amerika je i dalje saveznik iz vremena alžirske antikolonijalne borbe protiv Francuske 1950-tih i 1960-tih. S druge strane, danas veliki broj Alžiraca živi i radi u Evropi.“
Evropska unija je poslednjih godina pokretala nekoliko mediteranskih incijativa, u koje su uložena velika sredstva. Međutim, nijedna od njih nije bila naročito uspešna, kaže Leser. Sadašnja kriza na Mediteranu je prilika za izradu nove evropske strategije u regionu. Biće to ujedno ključna proba koherentnosti 27-članog evropskog bloka. Na tom poslu Evropa, ali i SAD imaju važnog spoljnopolitičkog saveznika u Turskoj, dodaje Leser.
„Turska je u poslednjih deset godina postala veoma aktivan faktor u arapskom i muslimanskom svetu uopšte, što je veoma značajno. Turski premijer Redžep Tajip Erdogan je veoma popularan u Egiptu, na primer, zbog stava prema palestinskom i drugim spoljnopolitičkim pitanjima u regionu. Turska je isto tako jedan od vodećih trgovinskih i ekonomskih partnera Libije, u čijoj građevinskoj i naftnoj industriji radi veliki broj turskih radnika. Turska je zahvaljujući mreži odnosa koje je izgradila u poslednjih deset godina, sada u poziciji da postane uticajan partner Zapada u pomaganju političke i ekonomske konsolidacije uzburkanog Mediterana.“
Bez obzira na ishod „arapske revolucije 2011.“, Amerika i Evropa su na putu da menjaju svoju politiku i gledišta, kao i da prihvate novi odnos snaga u tom neuralgičnom delu sveta, zaključuje Ien Leser.