“U kom pravcu će se kretati spoljna politika predsednika Baraka Obame u preostale dve godne njegovog mandata” Kolega Branko Mikašinović postavio je to pitanje saradniku Karnegijevog saveta za medjunarodne odnose, Džonatanu Klarku.
Klark: “Naredne dve godine, aspekt spoljne politike će biti relativno manje važan od unutrašnje. Procena uspeha učinka predsednikove administracije se neće zasnivati na spoljnopolitičkim uspesima, već na ekonomskoj revitalizaciji. U svetlu toga, ne verujem da administracija planira bilo kakve dramatične spoljnopolitičke inicijative. Drugim rečima, predsednik neće preduzimati bilo kakve rizične poteze. Rekavši to, sasvim je jasno da će najvažnije spoljnopolitičko pitanje biti odnosi Vašingtona sa Kinom, koja je vrlo važna za SAD u svim sektorima - trgovinskom, finansijskom, industrijskom, vojnom, i političkom. Postoje različita mišljena o tome da li je Kina partner ili rival, a to bi moglo da odluči i budući trend odnosa izmedju dve zemlje. U tom smislu, treba pratiti agresivnu ekonomsku politiku i širenje kineskog uticaja u Evropi, Južnoj Americi i Africi i. Medjutim, ono što želim da naglasim je da se spoljna politika predsednika Obame u narednom periodu neće bitno razlikovati od one koju imamo danas, ukoliko ne dodje do neke izuzetne krizne situacije.”
Glas Amerike: Da li će Evropa i dalje imati važnu ulogu u spoljnoj politici Vašingtona, kao što je bio slučaj do sada?
Klark: “Evropa je snažan partner SAD, posebno u pogledu saradnje u NATO-u i u ključnim žarišnim oblastima, kao što su Avganistan, Bliski istok i Iran, kao i u domenu ekonomske saradnje. Uprkos kontinuiranim ekonomskim teškoćama Evrope koje vidimo u Portugalu, Španiji, Grčkoj, itd, mislim da će se saradnja izmedju dva kontinenta intenzivirati na dobrobit i Brisela i Vašingtona.”
GLas Amerike: Da li će Obamina adminstracija imati dovoljno vremena i interesa za sekundarna pitanja, kao što je Balkan?
Klark: “Stejt department, Pentagon i USAID će nastaviti da igraju važnu ulogu u spoljnoj politici u tom regionu, ali ukoliko ne dodje do neke krizne situacije, administracija će želeti da igra ulogu mladjeg, a ne starijeg partnera, u odnosu na Evropu. Medjutim, u pogledu Balkana imate jedan novi momenat, a to je uloga Turske, koja iznenada nastoji da afirmiše svoju poziciju u tom reigonu i da deluje nezavisno od SAD. Amerika neće igrati klasičnu igru podrške ovoj ili onoj strani u cilju održavanja ravnoteže snaga na Balkanu, niti želi da, na primer, usmeri Tursku protiv Rusije ili obrnuto. SAD žele da održavaju dobre odnose sa Rusijom, kao ključnim akterom u Evropi, koji nas pomaže u Iranu, Avganistanu i energetskom sektoru, ali i sa Turskom zbog njenog sekularnog uredjenja i uticaja u muslimanskom svetu. Znači, Vašington će imati odvojen ali konstruktivan pristup i prema Turskoj i prema Rusiji.”