Romansa izmedju sprskog oficira, Danijela i Bošnjakinje Ajle tokom rata u Bosni i Hercegovini je potka potresne ratne drame „U zemlji krvi i meda“, čiji je scenarista i reditelj renomirana filmska zvezda Andjelina Džoli. Neposredno pred sinoćnju premijeru u Muzeju holokausta u Vašingtonu, u ekskluzivnom intervjuu za naš program, govorila je o implikacijama njenog ostvarenja i očekivanjima u pogledu reakcija publike na ovakve teme.
Prvo pitanje Andjelini Džoli bilo je da li smo svi, kao čovečanstvo, odgovorni što i nakon Drugog svetskog rata, kada smo se zarekli „nikada više“, nismo razradili načine za sprečavanje i borbu protiv dogadjanja kakva su prikazana u njenom filmu.
„Da apsolutno mislim da više treba da se fokusiramo na prevenciju. Vrlo često primetimo signale rata koji su u velikom broju slučajeva posledica ekonomskih teškoća. A danas je ekonomija širom sveta u tako užasnom stanju da je to razlog više da budemo budni i imamo svest o tome. Slučaj u Bosni nije izolovan i ne tiče se jedne odredjene grupe“, primećuje Džoli.
Nema loših i dobrih momaka, ističe Andjelina i ukazuje da se zapravo nešto strašno desi sa društvom te ljudi bivaju gurnuti u situacije čiji izvor nismo u stanju da shvatimo te se susedi, ljubavnici, prijatelji okreću jedni protiv drugih i bivaju navedeni na uverenje da su neprijatelji. „Stoga svi - ističe ona - moramo da radimo i to ne samo na sprečavanju rata, već i na lečenju rana kad do njih dodje“.
„Upravo kao što smo pokušali da prikažemo u ovom filmu. Nema crnog i belog, nema dobrog i lošeg, postoje humanost baš kao i bol na svim stranama.“
Uz komentar da je praktično čitava jugoslovenska kinematografija bila koncentrisana na ratni film i da je saživljavanje sa tim ostvarenjima kod mnogih od nas izazvalo duboko uverenje da smo srećni što nikada to više nećemo doživeti jer je to stvar mračne prošlosti, sve se ipak ponovilo, upitala sam Andjelinu da li danas treba praviti više filmova na ratnu temu poput njenog čiji je cilj upravo podizanje nivoa svesti javnosti o ratnim strahotama.
„Ja lično sam bila posramljena time koliko je ograničeno bilo moje zanje u tom smislu. Osetila sam odgovornost da se informišem i posle odredjenog perioda provedenog u regionu i upoznavanja sa ljudima, osetila sam se obaveznom da ispričam ovu priču i shvatila važnost toga da ona podstiče dijalog. Baš zato što je ova situacija veoma relevantna u odnosu na brojne stvari koje se dešavaju danas na našoj planeti. Zaljubila sam se u taj deo sveta i upoznala glumce iz svih krajeva bivše Jugoslavije, Bosne, Srbije i Hrvatske. Mi smo svi sada bliski prijatelji. Nadam da i drugi neće shvatiti ovaj film samo kao mračnu stranicu u istoriji već i nastojati da upoznaju ljude iz tog regiona, umetnike, zabavljače, muziku.“
Na pitanje o značenju imena filma i kako se reč med našla u njemu, Andjelina kaže:
„Ne znamo tačno poreklo te anegdote, ali nam je neko rekao da je jedno od starih imena za Balkan – krv i med. Mislili smo da je to adekvatni naziv filma, jer naravno ljudi znaju za krv i nasilje tokom istorije regiona, ali med, vidite i sama se sada smejem kad razmišljam o Balkanu i mojim prijateljima. Ima toliko ljubavi, muzike i života u tom kraju više nego bilo gde drugde u svetu. Dobrota je u ovom kontekstu veoma relevantna.“
Pošto je Andjelina rekla da je ekipa tokom snimanja funkcionisala kao porodica upitala sam je da li može posebno da izdvoji neki delikatan momenat tokom snimanja koji bi volela da podeli sa nama:
„Imali smo ih mnogo. Najdelikatniji momenat je prva snimljena scena, prvog dana, kada žene izvode iz autobusa i potom se odigrava scena silovanja u logoru. Bilo je jako teško tražiti od glumaca da igraju tu scenu. Oni koji tumače vojnike su glumci iz Srbije i Bosne, kao i Bošnjaci koji su se borili protiv Srba. Sada su morali da snime tu dramatičnu scenu, a neki od njih su možda znali ljude čijim se majkama to desilo ili su i sami, sa svega sedam godina, bili svedoci takvog čina. Mnogi od glumaca se do rada na filmu nisu poznavali. Kad sam rekla 'REZ', glumac čiji je zadatak bio da siluje nežno je zagrlio glumicu i očistio sneg sa nje, dok su drugi glumci pokupili svu odeću i ponovo obukli žene izvinivši im se. Bio je to početak i tako se odvijalo čitavo snimanje. Bilo je tu puno ljubavi.“
Kako se, kao reditelj, Andjelina Džoli nosila sa za rat tipično vezanim pitanjima, identiteta, izdaje i odgovornosti i kako su se glumci odnosili prema tom teškom zadatak?“
„Često su govorili da ovo čine za svoju decu jer, mada ne žele da se sećaju rata, tim sećanjem provociraju dijalog. Vanesa mi je rekla da nikada nije pričala o ratu dok nije počelo snimanje ovog filma. Čak i oni koji su tumačili agresore imali su poriv da pokažu saosećanje i medjusobne odnose i na neki način kažu: 'Ne želimo da se naša deca sukobljavaju, ne želimo da budemo neprijatelji, svi smo rodjeni isti. Imamo saosećanje jedni za druge, ne želimo da budemo vidjeni kao loši ili dobri ljudi, već jednostavno da svi skupa krenemo napred. Uradićemo ovaj film kako naša deca to sutra ne bi ponovila. To su mi rekli'.“
Film je već zabeležio veliki uspeh. Da li je reakcija publike ispunila njena očekivanja, posebno u Sarajevu gde je prikazan predpremijerno?
"Posebno u Sarajevu. Nemamo još datum za premijeru u Beogradu, ali se nadam da smo pozvani. Znam da je ovo teška tema, ali se ipak nadam da ćemo biti pozvani. Premijera u Sarajevu zakazana je za 14 februar i to će značiti puno meni i svima nama", zaključuje Andjelina Džoli.