Ubistvo predsednika Džona Kenedija 22. novembra 1963. zapanjilo je ceo svet. Posle atentata, američka Tajna služba, organizacija koja štiti predsednika i njegovu porodicu, našla se u defanzivnoj poziciji. U razgovoru sa nekoliko bivših agenata Tajne službe, novinar Glasa Amerike Kejn Farabo otkriva kako su atentat na Kenedija, kao i kasniji pokušaji ubistva predsednika Džeralda Forda i Ronalda Regana, promenili način zaštite predsednika SAD i njegovih najbližih.
22. novembra 1963., kada su pucnji odjeknuli u Dalasu, agent Tajne službe Klint Hil bio je u najboljoj poziciji da reaguje. Njegova analiza tog dana je jednostavna:
“Nema sumnje da smo omanuli u pružanju zaštite predsedniku Kenediju.”
Agent Džerald Blejn tog dana je takodje bio u Teksasu, ali ne u Dalasu. On kaže da deo odgovornosti snosi služba, zbog nedovoljnog broja agenata.
“1963. godine smo ukupno smo imali 330 agenata, a samo 34 agenta su čuvala predsednika.”
Agenti su se lako prepoznavali. Neki su trčali pored automobila ili stajali u vozilima u predsednikovoj pratnji. Medjutim, Blejn kaže da nisu mogli da komuniciraju jedan s drugim.
“Nismo imali radio vezu. Jedni drugima smo davali signale rukama. Imali smo fotografije sumnjivih osoba i morali smo da zapamtimo njihova lica. Morali smo da se oslanjamo jedni na druge jer smo radili zajedno, kao tim.”
Autor Lisa Mekabin saradjivala je sa Blejnom na knjizi “Kenedijevo obezbedjenje”. Ona kaže da je atentat na Kenedija jasno pokazao slabe tačke u obezbedjenju predsednika i doveo do promena načina finansiranja Tajne službe.
“Agenti su još jasnije uvideli koliko je važna njihova misija, i mogli su da uvere Kongres da izdvoji veći budžet za službu. Godinama su tražili više novca od Kongresa kako bi mogli da zaposle više ljudi. Znali su da ne mogu da zaštite predsednika sa onim što su imali.”
Klint Hil je ostao u Tajnoj službi posle ubistva. Postao je pomoćnik direktora i bio svedok promena u agenciji – ukidanja vožnji kabrioletom, uz više agenata, više novca, i bolju komunikaciju.
Medjutim, nekoliko meseci nakon što se Hil penzionisao u Tajnoj službi 1975, uprkos pojačanoj zaštiti, atentat na predsednika Džeralda Forda pokušan je ne jednom, nego dva puta, za vreme njegove dve posete Kaliforniji.
1981., “za dlaku” je sprečena još jedna katastrofa.
Džon Hinkli pucao je u predsednika Ronalda Regana dok je izlazio iz jednog hotela u Vašingtonu. Regan je hitno prebačen u obližnju bolnicu gde mu je operacijom spasen život. Agent Tajne službe Tim Mekarti pogodjen je u stomak. Sekretar za štampu, Džejms Brejdi, pogodjen je u glavu i ostao trajni invalid. Medjutim, niko nije ubijen u napadu, a Makarti kaže da je taj incident doveo do novih promena.
“Posle toga, detektori za metal su korišćeni da se pregleda svako ko se približava predsedniku. I od tog trenutka, više nije bilo napada ni na jednog našeg predsednika, napada kakve su u našoj istoriji vršili pojedinci - usamljeni napadači.”
Iako je tehnologija značajno unapredila zaštitu predsednika od ubistva Kenedija pre 50 godina, nedavne pretnje upućene aktuelnom predsedniku Baraku Obami su stalni podsetnik na značajnu misiju koju obavljaju oni čiji je zadatak da štite čoveka na čelu Sjedinjenih Država.
22. novembra 1963., kada su pucnji odjeknuli u Dalasu, agent Tajne službe Klint Hil bio je u najboljoj poziciji da reaguje. Njegova analiza tog dana je jednostavna:
“Nema sumnje da smo omanuli u pružanju zaštite predsedniku Kenediju.”
Agent Džerald Blejn tog dana je takodje bio u Teksasu, ali ne u Dalasu. On kaže da deo odgovornosti snosi služba, zbog nedovoljnog broja agenata.
“1963. godine smo ukupno smo imali 330 agenata, a samo 34 agenta su čuvala predsednika.”
Agenti su se lako prepoznavali. Neki su trčali pored automobila ili stajali u vozilima u predsednikovoj pratnji. Medjutim, Blejn kaže da nisu mogli da komuniciraju jedan s drugim.
“Nismo imali radio vezu. Jedni drugima smo davali signale rukama. Imali smo fotografije sumnjivih osoba i morali smo da zapamtimo njihova lica. Morali smo da se oslanjamo jedni na druge jer smo radili zajedno, kao tim.”
Autor Lisa Mekabin saradjivala je sa Blejnom na knjizi “Kenedijevo obezbedjenje”. Ona kaže da je atentat na Kenedija jasno pokazao slabe tačke u obezbedjenju predsednika i doveo do promena načina finansiranja Tajne službe.
“Agenti su još jasnije uvideli koliko je važna njihova misija, i mogli su da uvere Kongres da izdvoji veći budžet za službu. Godinama su tražili više novca od Kongresa kako bi mogli da zaposle više ljudi. Znali su da ne mogu da zaštite predsednika sa onim što su imali.”
Klint Hil je ostao u Tajnoj službi posle ubistva. Postao je pomoćnik direktora i bio svedok promena u agenciji – ukidanja vožnji kabrioletom, uz više agenata, više novca, i bolju komunikaciju.
Medjutim, nekoliko meseci nakon što se Hil penzionisao u Tajnoj službi 1975, uprkos pojačanoj zaštiti, atentat na predsednika Džeralda Forda pokušan je ne jednom, nego dva puta, za vreme njegove dve posete Kaliforniji.
1981., “za dlaku” je sprečena još jedna katastrofa.
Džon Hinkli pucao je u predsednika Ronalda Regana dok je izlazio iz jednog hotela u Vašingtonu. Regan je hitno prebačen u obližnju bolnicu gde mu je operacijom spasen život. Agent Tajne službe Tim Mekarti pogodjen je u stomak. Sekretar za štampu, Džejms Brejdi, pogodjen je u glavu i ostao trajni invalid. Medjutim, niko nije ubijen u napadu, a Makarti kaže da je taj incident doveo do novih promena.
“Posle toga, detektori za metal su korišćeni da se pregleda svako ko se približava predsedniku. I od tog trenutka, više nije bilo napada ni na jednog našeg predsednika, napada kakve su u našoj istoriji vršili pojedinci - usamljeni napadači.”
Iako je tehnologija značajno unapredila zaštitu predsednika od ubistva Kenedija pre 50 godina, nedavne pretnje upućene aktuelnom predsedniku Baraku Obami su stalni podsetnik na značajnu misiju koju obavljaju oni čiji je zadatak da štite čoveka na čelu Sjedinjenih Država.