Jedna umetnička izložba otvorena je u zgradi Japanskog društva u Njujorku, samo nedelju dana pošto je Japan pogodili zemljotres, cunami i problemi u nuklearnoj elektrani Fukušima. Iako je izložba planirana, a umetnička dela stvorena znatno pre tih nesreća, stiče se utisak da japanska tragedija utiče da posetioci izložbu vide drugim očima.
Izložba je nazvana “Bye, Bye Kitty!!! Savremena japanska umetnost između pakla i raja.” Kustosi izložbe kažu da se ovom postavkom dovodi u pitanje japanska sklonost prema ljupkim stvarima. Prvo delo na samom ulazu, umetnika Makoto Aide, nazvano “Planine boje pepela,” daje izložbi ozbiljan, mračan ton. Rad podseća na kineske pejzaže i prikazuje tipičnog japanskog profesionalca.
Direktor galerije Džo Erl kaže da neki posetioci upoređuju ovu sliku sa ostacima posle udara cunamija.
“Ova izložba predstavlja jedan ozbiljniji, zreliji, pogled na svet koji je podložan katastrofama poput zemljotresa, cunamija i problema sa nuklearnim centralama.”
Džo Erl naglašava da ni umetnici, ni kustosi izložbe nisu predvideli nadolazeće katastrofe u Japanu. Međutim, posetilac izložbe Kent Bernard kaže da bi sada, zbog nedavnih događaja u Japanu, ova umetnička dela mogla drugčije da se dožive.
“Stvari i događaji koje inače ne vidimo u svakodnevnom životu, već samo u umetničkim delima, sada su deo stvarnosti. To nas, na neki način, upozorava da priroda ponekad može da nadvlada maštu umetnika”.
Bernard ukazuje na “Vorteks” autora Tomoko Šiojasua. Prizor koji predstavlja prirodu koja se vremenom menja. Te promene dočarne su kroz stene, drveće, vodene kanale i ćelije. Ali “Vorteks” neodoljivo podseća na prizore nedavnog cunamija.
Direktor galerije Džo Erl kaže da veliki deo izložbe odražava krhkost i predstojeću katastrofu, posebno na slici Manabu Ikede nazvanoj “Istorija uspona i pada.”
“U gornjem levom uglu naziru se beli tragovi severnokorejskih ratnih aviona ili raketa. Incident koji se stvarno dogodio 2006. kada je Ikeda naslikao ovu sliku."
Slika predstavlja nuklearno uništenje u kombinaciji sa prizorima masovnih pogubljenja, sotona viri ispod krova, ljudi hodaju po konopcu iznad ponora, a vodopad predstavlja simbol otpada koji se prenosi sa generacije na generaciju. Erl kaže da slikaru možda nije drago što neki posetioci, njegovu sliku dovode u vezu sa radijacijom koja se sada širi Japanom, jer je slika napravljena pre nesreće.
Ova posetiteljka iz San Franciska to ipak dovodi u vezu.
“Degradacija humanosti i degradacija našeg okruženja je nešto što sam videla na ovim slikama, što je osećaj iz života da zaista postoji izvesno propadanje i da su stvari za koje smo vezani možda vrlo prolazne.“
Ali kako navodi umetnički kritičar Njujork Tajmsa, anksioznost izražena u umetničkim radovima na ovoj izložbi još je više naglašena tragedijom Japana u stvarnom životu.