Masivni cunami je u martu razorio udaljena ribarska sela na severnoj pacifičkoj obali Japana, uništivši praktično sve na svom putu. I dalje nije izvesno da će biti moguće obnoviti zajednice duž stenovite obale. Međutim, već pet meseci kasnije, primećuju se znaci ekonomskog oporavka u sred gomile ruševina.
Ovde je svojevremeno bio grad. U naletu cunamija je uništen i sada kamioni i bageri odnose sve.
Grad Rikuzentakata zbrisan je sa mape. Povremeno se primećuju znaci života. U sred ruševina, jedan preduzetnik ponovo pokušava da posluje, i to iz improvizovane kolibe. Lokalna elektrana se popravlja.
Ovako je Rikuzentakata izgledala neposredno posle cunamija. Više od 2.000 od njenih 23.000 stanovnika stradalo je 11. marta. Bezbroj tona ruševina se skupljaju, lome i recikliraju ili bacaju. Nije jasno šta će i da li će ih uopšte nešto zameniti.
Orikava Jukiči je posmatrao kako se grad u kojem je odrastao pretvara u gomilu smrvljenog metala i polomljenog drveta.
„Zaokupljeni smo sređivanjem svih ovih ruševina. Tu su brda i brda ostataka i otpada. Danima čistimo“.
U severnoj japanskoj prefekturi Ivate cunami je prodro u uske priobalne doline i intenzivirao svoju destruktivnu moć. Na nekim mestima voda je ušla čak devet i po kilometara na kopno.
Ribarski gradić Ofunato deluje kao da iz njega i drugih sličnih mesta industrijsko srce iščupano i bačeno u more. Lokalno stanovništvo pita se da li njihovi gradovi uopšte imaju budućnost. Međutim, neki se i dalje bore.
Delom zahvaljujući pomoći od humanitarnih organizacija iz inostranstva, riblja pijaca u Ofunatu ponovo je otvorena. Prve isporuke srebrnog lososa dopremljene brodovima ponuđene su na aukciji, ranije ovog meseca.
Kapetan Abe Sakioa sprema se da isplovi iz luke. Njegov brod – Hanasakimaru – teško je oštećen u naletu cunamija.
„Imao je rupu u pogonskoj prostoriji, čija je popravka koštala 6.500 dolara“.
Sada kad je Hanasakimaru ponovo u stanju da plovi, Abe i njegova posada pripremaju se da provedu mesec dana na moru.
„Tako je dobro ponovo ići u ribolov. U duši sam ribar, pa je divno ponovo biti na brodu. Ali pošto ulovimo ribu, nemamo gde da je ostavim na obali, jer nema objekata sa ledom za skladištenje, stoga je ostavljamo na severu, u Hokaidu“.
Biće potrebno mnogo godina da se ove udaljene zajednice obnove. Ribari poput kapetana Abea veruju da jedina ekonomska nada njihovog grada leži u tome da se ponovo oslone na okean, koji im je i doneo razaranje i destrukciju.