Ogromna većina hrišćana i muslimana, bez obzira da li se slažete sa njima ili ne, nisu teroristi, tako da se religija koristi za ostvarenje drugih ciljeva“, kaže za naš program Ajvan Ilend, saradnik Nezavisnog instituta u Vašingtonu. Ilend je za Glas Amerike objasni nedavne terorističke napade u Norveškoj i uopšte fenomen terorizma.
Ilend: “Napadač Anders Bering Brejvik u Norveškoj je rekao da se smatra hriščanskim krstašem, koji je protiv emigracije, posebno muslimanske, koja sve intenzivnije pristiže u Evropu. Zbog blizine Evrope i severne Afrike, ekonomske krize i autokratskih režima, muslimani se doseljavaju u Evropu i stižu čak i do najsevernijih zemalja, kao što je Norveška. To izaziva napetost u tim zemljama, imajući na umu da te zajednice nemaju iskustvo sa etničkim manjinama. Pre dolaska emigranta, ta društva su gajila teoretsku tolerantnost, ali dolaskom manjina - čiji pripadnici izgledaju drugačijie, žive odvojeno i imaju drugačije kulturne tradicije - kod domaćeg stanovništva se javlja osećaj ugroženosti i neizvesnosti. Medjutim, to je ustvari problem koji je vekovima prožimao istoriju čovečanstva - jedna grupa je dolazila na teritoriju druge i tu ili opstajala ili se vraćala.“
Glas Amerike: Kako tumačite ulogu vere i verske pripadnosti u tim previranjima?
Ilend: „Verska konotacija se naglašava u slučaju Brejvika, pa i Al-Kaide, mada ja mislim da je u oba slučaja to pre svega pitanje političke orijentacije i aspiracija. Svi ukazuju na Brejvikovu hrišćansku pripadnost, kao što je to slučaj i sa Al-Kaidom, čiji ekstremni stavovi se pripisuju islamističkoj ideologiji. Ako pogledate osnovni zahtev Al-Kaide, onda ćete primetiti da je on politički inspirisan, odnosno da ta organizacije želi povlačenje američkih i svezničkih snaga iz svih muslimanskih zemalja. Ogromna većina hrišćana i muslimana, bez obzira da li se slažete sa njima ili ne, nisu teroristi, tako da se religija koristi za ispunjenje drugih ciljeva. U slučaju napada u Norveškoj, to je, grubo govoreći, izraz sve većeg nezadovoljstva doseljenicima, a u slučaju Al-Kaide, protivljenje prisustvu stranih vojnih sila u muslimanskim zemaljama.“
Glas Amerike: Sem vojne sile, koji bi drugi metodi mogli da budu korisni u iskorenjivanju terorizma?
Ilend: „Mislim da su ekonomski, dipomatski, pa i policijski metodi, daleko korisniji od vojnih. Na ekonomskom planu, najefikasniji način je smanjenje i onemogućavanje pristupa terorista finansijskim izvorima. Na diplomatskom nivou, potrebna je pre svega saradnja regionalnih zemalja i šire medjunarodne zajednice, koji uočavaju globalnu opasnost od terorizma, radi povezivanja i zajedničke borbe. Policijska saradnja bi se sastojala od globalne policijske komunikacije, razmene i dostave podataka i saradnje međudržavnih operativnih službi, uključujući Interpol.