Najnoviji nagoveštaji da bi Kina mogla da se pridruži sporazumu o azijsko-pacifičkom ekonomskom partnerstvu, koji je Amerika početkom godine ponudila svojim azijiskim saveznicima, najavljuju i moguću prekretnicu u gobalnoj ekonomiji, tvrdi Fred Bergsten - član Savetodavne komisije predsednika Obame za trgovinske pregovore i spoljnotrgovinsku politiku.
Kina je na početku okarakterisala američki sporazum o stvaranju bescarinske azijsko-pacifičke zone, kao deo smišljene politike nanošenja štete Kini. Međutim, na jednom nedavnom sastanku posvećenom regionalnoj saradnji, predsednik Ši Đinping je izjavio da je zainteresovan za svako “partnerstvo koje jača dalju integraciju azijsko-pacifičkog područja.” Fred Bergsten kaže da je ta promena u kineskom stavu ohrabrujuća.
“Kina je sve doskoro energično osuđivala okretanje SAD prema azijsko-pacifičkom području, nazivajući to direktnim napadom na kineske interese. Peking je, međutim, promenio stav. Jedan od razloga je što se sve veći broj azijskih zemalja priključuje, što ukazuje da sporazum uspeva. Drugi i presudni razlog je nedavno pridruživanje Japana, druge po veličini ekonomije u Aziji, koja je i najveći azijski trgovinski partner Kine.”
Bergsten nastavlja:
“Kako izgleda, nova vlada predsednika Ši Đingpinga, najavila je sprovođenje niz dubokih ekonomskih reformi. Kina bi priključivanjem sporazumu koji obuhvata američku regulativu i ekonomske standarde, ubrzala sprovođenje najavljenih tržišnih reformi.”
Bergsten podseća da su SAD angažovane na uspostavljanju još jedne velike bescarinske i investicione zone sa svojim transatlantskim partnerima.
“Dva sporazuma, koja uporedno teku, obezbeđuju Sjedinjenim Državama ključnu ulogu u definisanju globalnih ekonomskih aranžmana. Uspešnim zaključivanjem sporazuma sa dve ekonomske supersile, kao što su Azija i Evropska unija, Amerika bi takođe stekla jedinstvenu makroekonomsku i geostratešku poziciju u svetu.”
Američka inicijativa posledica je slabljenja međunarodnih finansijskih i trgovinskih institucija, osnovanih pre više od pola veka.
“Svetska trgovinska organizacija ni posle desetogodišnjih pregovara ne uspeva da ostvari novi liberalizovani trgovinski sistem, koji se ne menja poslednjih 20 godina. Međunarodni monetarni fond ne uspeva da reši problem ogromnog neuravnoteženog globalnog trgovinskog i platnog deficita, koji koči svetski ekonomski napredak, niti uspeva da reši problem neprirodno niskih vrednosti valuta u Aziji, što guši trgovinske aktivnosti. Sve su to razlozi zbog kojih SAD nastoje da umesto bilateralnih, obezbede regionalne sporazume.”
Americi je međutim, na dovršavanju tog posla potreban partner, kaže Bergsten. To bi bila Kina, dodaje on.
“Američko–kineski odnosi će još dugo uticati presudno na svetske ekonomske tokove. Lično se zalažem za stvaranje neformalnog G2, jer se na globalnoj ekonomskoj sceni ništa ne može postići bez saradnje Kine i SAD. Čvrsto verujem da Kina mora da bude u centru pažnje američke - i spoljne i ekonomske politike.”
Ukoliko Kina i Amerika zaista ostvare blisku saradnju, one bi mogle da odigraju ključnu ulogu u postavljanju temelja novog globalizovanog ekonomskog poretka - zaključio je Bergsten.
Kina je na početku okarakterisala američki sporazum o stvaranju bescarinske azijsko-pacifičke zone, kao deo smišljene politike nanošenja štete Kini. Međutim, na jednom nedavnom sastanku posvećenom regionalnoj saradnji, predsednik Ši Đinping je izjavio da je zainteresovan za svako “partnerstvo koje jača dalju integraciju azijsko-pacifičkog područja.” Fred Bergsten kaže da je ta promena u kineskom stavu ohrabrujuća.
“Kina je sve doskoro energično osuđivala okretanje SAD prema azijsko-pacifičkom području, nazivajući to direktnim napadom na kineske interese. Peking je, međutim, promenio stav. Jedan od razloga je što se sve veći broj azijskih zemalja priključuje, što ukazuje da sporazum uspeva. Drugi i presudni razlog je nedavno pridruživanje Japana, druge po veličini ekonomije u Aziji, koja je i najveći azijski trgovinski partner Kine.”
Bergsten nastavlja:
“Kako izgleda, nova vlada predsednika Ši Đingpinga, najavila je sprovođenje niz dubokih ekonomskih reformi. Kina bi priključivanjem sporazumu koji obuhvata američku regulativu i ekonomske standarde, ubrzala sprovođenje najavljenih tržišnih reformi.”
Bergsten podseća da su SAD angažovane na uspostavljanju još jedne velike bescarinske i investicione zone sa svojim transatlantskim partnerima.
“Dva sporazuma, koja uporedno teku, obezbeđuju Sjedinjenim Državama ključnu ulogu u definisanju globalnih ekonomskih aranžmana. Uspešnim zaključivanjem sporazuma sa dve ekonomske supersile, kao što su Azija i Evropska unija, Amerika bi takođe stekla jedinstvenu makroekonomsku i geostratešku poziciju u svetu.”
Američka inicijativa posledica je slabljenja međunarodnih finansijskih i trgovinskih institucija, osnovanih pre više od pola veka.
“Svetska trgovinska organizacija ni posle desetogodišnjih pregovara ne uspeva da ostvari novi liberalizovani trgovinski sistem, koji se ne menja poslednjih 20 godina. Međunarodni monetarni fond ne uspeva da reši problem ogromnog neuravnoteženog globalnog trgovinskog i platnog deficita, koji koči svetski ekonomski napredak, niti uspeva da reši problem neprirodno niskih vrednosti valuta u Aziji, što guši trgovinske aktivnosti. Sve su to razlozi zbog kojih SAD nastoje da umesto bilateralnih, obezbede regionalne sporazume.”
Americi je međutim, na dovršavanju tog posla potreban partner, kaže Bergsten. To bi bila Kina, dodaje on.
“Američko–kineski odnosi će još dugo uticati presudno na svetske ekonomske tokove. Lično se zalažem za stvaranje neformalnog G2, jer se na globalnoj ekonomskoj sceni ništa ne može postići bez saradnje Kine i SAD. Čvrsto verujem da Kina mora da bude u centru pažnje američke - i spoljne i ekonomske politike.”
Ukoliko Kina i Amerika zaista ostvare blisku saradnju, one bi mogle da odigraju ključnu ulogu u postavljanju temelja novog globalizovanog ekonomskog poretka - zaključio je Bergsten.