Dok se japanski inženjeri i radnici i dalje bore da stabilizuju nuklearni reaktor Fukušima Daiči, posle razornog zemljotresa i cunamija prošlog meseca, mnogi nuklearni stručnjaci pokušavaju da izvuku pouke iz tog katastrofalnog događaja. O tome smo ovih dana razgovarali sa Džozefom Sirinsionijem, direktorom Fondacije Plaušers, koja se zalaže za globalno nuklearno razoružanje. Po njegovom mišljenju japanski inženjeri su napravili krupne greške u dizajniranju nuklearne elektrane u Fukušimi.
„Nuklearni inženjeri nisu ni zli, ni nerazboriti, nego su obično primorani da rade sa ograničenom količinom finansijskih sredstava tako da prilikom dizajniranja nuklearki često više vode računa o uštedama, nego o punoj bezbednosti objekta. To je jedan od razloga što je, na primer, na lokaciji nuklearke u Fukušimi izgrađeno šest reaktora. Toliki broj reaktora na jednom mestu stvorio je opasnost od takozvanog „domino efekta“, što znači da oštećenje jednog reaktora može da se proširi na sve ostale reaktore. Nuklearne elektrane takođe iziskuju veliku količinu vode za hlađenje plutonijumskih gorivnih šipki. Fukušima reaktori su zato locirani na samoj morskoj obali, ali na mestu za koje se zna da je izloženo čestim naletima cunamija.“
Još jedna greška u dizajnu Fukušime Daiči je izgradnja bazena za rashladnjivanje potrošenih plutonijumskih šipki na samom vrhu reaktora, kaže Sirinsioni.
„Na stotine tona potrošenog goriva prebačeno je u bazen na poslednjem, četvrtom spratu nuklearne elektrane. To je racionalno tehničko rešenje samo sa stanovišta dizalica kojima se šipke prebacuju u rashladnii bazen. Međutim, posle zemljotresa i cunamija dizalice su srušene, voda iz bazena je iscurela, a radioaktivne poluge se tope unutar reaktora.“
Na pitanje zašto je Japan rešio da izgradi 54 nuklearnih elektrana, kada se zna da se ta zemlja sa 127 miliona stanovnika nalaziji u jednom od najtrusnijih područja u svetu, Sirinsioni odgovara:
„Da bi se oslobodili uvoza skupe nafte, jer zemlja ne poseduje dovoljno domaćih izvora fosilnih goriva, Japanci su rešili da se orijentišu na nuklearnu energiju. Verovali su da će to biti jeftin i ekološki čist izvor energije. Međutim, dogodila se Fukušima, koja je svu dosadašnju uštedu na energiji odnela u jednom trenu.“
Sirinsioni predviđa da će saniranje posledica katastrofe na području oko Fukušime trajati veoma dugo.
„Trebalo nam je 15 godina da uklonimo posledice nuklearne nesreće na Ostrvu tri milje u Pensilvaniji. Dvadeset pet godina posle Černobila stručnjaci govore da bi proces dekontaminacije mogao da traje do 2085. A, prema nedavnom članku u časopisu „Nauka,“ čišćenje Fukušime moglo bi da traje decenijama, ako ne i čitavo stoleće.“
Nesreća u Fukušimu dovela je u pitanje izgradnju novih nuklearnih elektrana bilo gde u svetu, kaže Sirinsioni.
„Industrija koja je upravo počela da uverava ljude da je nuklearna energija čist, bezbedan i jeftin alternativni izvor energije, pogodjena je katastrofom koja dokazuje upravo suprotno. Posle Fukušime usledila je opšta povika protiv izgradnje novih nuklearnih elektrana. Mislim da je ta industrija, koja je već teško stizala do investicija, sada u još nepovoljnijoj situaciji.“
Naš sagovornik, ipak, nije protivnik nuklearne energije, za koju kaže da je dobra zamena za ugalj i fosilna goriva, glavnih uzročnika globalnog zagrevanja. Ali, on ističe da budućnost nuklearne industrije zavisi od toga da li će naglasak biti na bezbednosti ili ekonomičnosti izgradnje nuklearnih elektrana.