Dejna Perino, sekretarka za štampu u administraciji bivšeg predsednika Džordža Buša, sada je članica Upravnog odbora američke Agencije za emitovanje radio i televizijskih programa u inostranstvu. U intervjuu za Glas Amerike, Dejnu Perino je prvo odgovorila na pitanje da li smatra da je kao prva žena na položaju sekretarke za štampu u republikanskoj administraciji, uspešno obavila posao i da li je to bila neka vrsta prekretnice?
Perino: „Ne mislim baš tako, jer se to već dogodilo na nekim drugim mestima, na kojim su već probijene takve barijere. Prva žena koja je bila sekretarka za štampu je Di Di Majers, koja je služila u administraciji Bila Klintona. Ona je otvorila taj put, ja sam bila druga i to je takođe bila neka vrsta novosti, ali potom će doći treća i to više neće biti neka velika stvar. U svakom slučaju mislim da je to dobro za našu zemlju.“
Glas Amerike: Vaša majka se priseća da ste u šestoj godini, kada ste došli u Vašington i videli Belu kuću, rekli da biste želeli da radite u njoj. Da li je vaš rad bio ono što ste zamišljali i da li biste to ponovo radili?
Perino: „Nikada nisam pomislila da ću raditi u Beloj kući, čak i kada sam počela karijeru, a pružila mi se prilika da radim u medijima i potom u Kongresu, kao sekretarka za štampu kongresmena iz moje države Kolorada. Kada me ljudi pitaju da li bih se vratila u Belu kuću, pokušam da objasnim da nisam išla u Belu kuću da bih bila sekretarka za štampu, nego da bih radila za predsednika Buša, s obzirom da je on bio lider kome sam verovala, koji me je inspirisao da budem bolja osoba i pomogao mi da ostvarim san da služim javnosti više nego što sam ikad pomišljala... Bila sam veoma srećna kao zamenica, što sam iza scene... Toni Snou je bio predsednikov sekretar za štampu pre mene, on je dobio rak debelog creva i rešio da se povuče, a i ja sam baš u to vreme mislila da odem iz Bele kuće, jer sam tu provela već šest godina i nisam znala da li ću moći da izdržim još dve, zbog pritiska koji je bio sve veći... Ali istog dana kada sam mislila da podnesem ostavku, pitali su me da li prihvatam da budem sekretarka za štampu. Prihvatila sam, jer je to zatražio moj predsednik... Provela sam divne godine – gotovo osam godina sa predsednikom Bušom; radila sam u Sekretarijatu za pravosuđe, onda u Beloj kući i potom u pres kancelariji četiri godine, od čega poslednje dve kao sekretarka za štampu i ne mogu da zamislim da ću tako nešto ikada ponovo da radim...“
Glas Amerike: Ima li to određenu cenu, koju ste vi morali da platite?
Perino: „Ne, imala sam zaista samo korist... Svaki državni službenik na tom nivou je vrlo lepo plaćen, ali se tu uopšte ne radi o novcu, nego o pritisku. Obično sam ustajala u 4 ujutru, tada mi je zvonio sat, a išla sam u krevet u 9 i 30 i često se budila u jedan noću u panici razmišljajući šta sve još treba da uradim, da li je trebalo nešto da kažem, šta sam zaboravila da kažem predsedniku... To je konstantna briga. Pri tome, s obzirom da sam bila sekretarka za štampu posle 11. septembra, neprekidno sam mislila da će svaki telefonski poziv biti vest o nekom novom napadu na zemlju... Tada sam shvatila da je najjače oružje koje imamo u stvari naš idealizam i ova sloboda, koju svi neprekidno uzimamo zdravo za gotovo... Uistinu, ako ste žena u Americi, ne postoji bolje mesto za život, jer vam se pružaju sve pogodnosti na svetu... Život ponekad jeste težak, ali kada krenete po svetu - bila sam šest nedelja u Africi i činjenica da sam ovde morala da ustajem u 4 sata ujutru, nije ništa u poređenju sa onim što žene širom sveta svakodnevno doživljavaju, tako da zaista mogu da kažem da sam imala velike koristi i da je cena svega toga bila mala...“
Glas Amerike: Ako bi trebalo da date recept za uspeh u životu, šta bi to bilo?
Perino: „Ono što bih istakla, ako bih morala da izaberem samo jedan savet za uspeh u životu, jeste da treba biti iskren prema sebi i realan čime god da se bavite. Prema tome, kada sam shvatila da su moja politička sklonost i ideologija konzervativne prirode, osetila sam da sam se oslobodila i sve mogućnosti koje sam imala u životu posle toga, ukazale su mi se zbog toga što sam nastupala veoma iskreno... Nekom kao što je predsednik Buš, mogla sam uvek da kažem tačno ono što mi je bilo na umu i da ga s poštovanjem ubedim da uradi ovo ili ono, a ako nisam bila dovoljno uverljiva, bilo je ‘u redu gospodine predsedniče’ i uradili bismo ono što je on hteo, ali sam uvek mogla da se vratim uveče kući, pogledam se u ogledalu i budem zadovoljna onim što sam uradila.“