Šta se može očekivati od nagoveštene ženevske mirovne konferencije o Siriji? Kolega Branko Mikašinović razgovarao je o tome sa političkim analitičarem, Omarom Hosinom.
“Ukoliko pregovori o okončanju rata u Siriji budu održani do kraja novembra, nisam siguran da će biti uspešni. Mada medjunarodna zajednica podržava ove pregovore, uključujući SAD, Rusiju, Iran i Saudijsku Arabiju, problem je u tome što opozicija nema zajednički program, već je fragmentirana, pa će biti teško usaglasiti bilo šta medju njenim frakcijama, a to bi moglo da praktično parališe pregovore u Ženevi.
Jedina zajednička karakteristika podeljene opozicije je saglasnost da se Asad potisne sa vlasti. U okviru opozicione Sirijske nacionalne koalicije, Sirijsko muslimansko bratstvo i Sirijski nacionalni savet, kao najveći opozicioni blokovi, već nagoveštavaju namere da bojkotuju ženevsku konferenciju, pa i da napuste nacionalnu koaliciju. Medju militantnim frakcijama na terenu čak se veruje da održavanje konferencije predstavlja zaveru Zapada sa opozicijom u inostranstvu, da se interesi Sirije prodaju spoljnim silama da bi opozicija mogla da se domogne vlasti.“
Kako biste okarakterisali razliku izmedju opozicije unutar Sirije i u inostranstvu?
„Obe grupacije su veoma podeljene. Opozicija u inostranstvu se sastoji od političara, civilnih opozicionih lidera, od kojih su neki nedavno napustili zemlju ili su proterani tokom gradjanskog rata. Medjutim, većina lidera u inostranstvu provela je veliki deo svog života van zemlje, čak i do 30 godina, zalažući se, uglavnom, za političke i nenasilne promene, što odudara od stava sirijskih pobunjenika. Prema tome, inostrane organizacije i političari nisu toliko relevantni i nedovljno su povezani sa aktuelnom situacijom na terenu. Što se tiče unutrašnje opozicije, ona se, uglavnom, sastoji od naoružanih militanata, koji su pretežno islamistički i postaju sve ekstremniji. Imate i dve nezavisne grupe Al Kaide, koje se bore za prevlast i imaju jak lokalni uticaj.“
Predvidja se da na ženevskim pregovorima učestvuju i članovi Asadovog režima, ali ne i on sam. Da li bi to mogla da bude prepreka u postizanju sporazuma?
„Asadov režim procenjuje da razgovori neće biti dovoljno ozbiljni da bi predstavljali opasnost za režim. Pošto je vojna opcija protiv sirijske vlade skinuta sa dnevnog reda, režim je ohrabren do te mere da je Asad nedavno izjavio da će se kandidovati na predsedničkim izborima 2014. godine. Stvar na kojoj insistrira opozicija, a odbacuje je režim, jeste da predsednik Asad napusti položaj i da se režim promeni. To znači da će, u cilju svog opstanka, Asadov režim zauzeti čvrst stav računajući na podeljenu opoziciju u samoj Siriji i van nje, i da će se konflikt nastaviti bar u dogledno vreme bez nekog izvesnog ishoda.“
“Ukoliko pregovori o okončanju rata u Siriji budu održani do kraja novembra, nisam siguran da će biti uspešni. Mada medjunarodna zajednica podržava ove pregovore, uključujući SAD, Rusiju, Iran i Saudijsku Arabiju, problem je u tome što opozicija nema zajednički program, već je fragmentirana, pa će biti teško usaglasiti bilo šta medju njenim frakcijama, a to bi moglo da praktično parališe pregovore u Ženevi.
Jedina zajednička karakteristika podeljene opozicije je saglasnost da se Asad potisne sa vlasti. U okviru opozicione Sirijske nacionalne koalicije, Sirijsko muslimansko bratstvo i Sirijski nacionalni savet, kao najveći opozicioni blokovi, već nagoveštavaju namere da bojkotuju ženevsku konferenciju, pa i da napuste nacionalnu koaliciju. Medju militantnim frakcijama na terenu čak se veruje da održavanje konferencije predstavlja zaveru Zapada sa opozicijom u inostranstvu, da se interesi Sirije prodaju spoljnim silama da bi opozicija mogla da se domogne vlasti.“
Kako biste okarakterisali razliku izmedju opozicije unutar Sirije i u inostranstvu?
„Obe grupacije su veoma podeljene. Opozicija u inostranstvu se sastoji od političara, civilnih opozicionih lidera, od kojih su neki nedavno napustili zemlju ili su proterani tokom gradjanskog rata. Medjutim, većina lidera u inostranstvu provela je veliki deo svog života van zemlje, čak i do 30 godina, zalažući se, uglavnom, za političke i nenasilne promene, što odudara od stava sirijskih pobunjenika. Prema tome, inostrane organizacije i političari nisu toliko relevantni i nedovljno su povezani sa aktuelnom situacijom na terenu. Što se tiče unutrašnje opozicije, ona se, uglavnom, sastoji od naoružanih militanata, koji su pretežno islamistički i postaju sve ekstremniji. Imate i dve nezavisne grupe Al Kaide, koje se bore za prevlast i imaju jak lokalni uticaj.“
Predvidja se da na ženevskim pregovorima učestvuju i članovi Asadovog režima, ali ne i on sam. Da li bi to mogla da bude prepreka u postizanju sporazuma?
„Asadov režim procenjuje da razgovori neće biti dovoljno ozbiljni da bi predstavljali opasnost za režim. Pošto je vojna opcija protiv sirijske vlade skinuta sa dnevnog reda, režim je ohrabren do te mere da je Asad nedavno izjavio da će se kandidovati na predsedničkim izborima 2014. godine. Stvar na kojoj insistrira opozicija, a odbacuje je režim, jeste da predsednik Asad napusti položaj i da se režim promeni. To znači da će, u cilju svog opstanka, Asadov režim zauzeti čvrst stav računajući na podeljenu opoziciju u samoj Siriji i van nje, i da će se konflikt nastaviti bar u dogledno vreme bez nekog izvesnog ishoda.“