Najnaseljenija zemlja u svetu – Kina – ima milijardu i 338 miliona stanovnika i drugu po veličini ekonomiju, odmah iza Sjedinjenih Država. Zahvaljujući tom naglom usponu mnogi smatraju da će jednoga dana postati supersila koja će dominirati svetom. Ali, da li Kina želi takav status? Sa tim pitanjem obratili smo se penzionisanom američkom diplomati Dagu Spelmanu koji je gotovo čitavu karijeru proveo u Kini.
„To je široko pitanje“, kaže Dag Spelman. „Mislim da Kina nije preokupirana svetom već unutrašnjom situacijom. Ta zemlja ima najveći broj stanovnika u svetu ali veoma malo obradivog zemljišta po stanovniku. Ona ima izvore, ali joj je potrebno još, pa je usredsređena na svoj unutrašnji razvoj. Kina želi da izvuče svoj narod iz siromaštva, da se razvije u modernu zemlju koja bi ponovo zadobila deo svog tradicionalnog statusa u Aziji, pa i u svetu. Potrebe su joj ogromne i rastuće. Ali Kina ne propoveda, u nekom širem smislu, želju da se širi niti da dominira u smislu imperije“.
Kinezi ne projektuju svoj politički sistem kao model, kaže Dag Spelman. Propovedanje komunističke revolucije iz šezdesetih i delimično iz sedamdesetih je prestalo. Istina, neke zemlje pokazuju interesovanje za taj, takozvani, „pekinški model“, koji u osnovi ima liberalizaciju ekonomije uz istovremenu strogu kontrolu političke scene. Ali Dag Spelman kaže da tu postavljaju se dva pitanja.
„Prvo je, da li je on primenljiv i drugde? Kineska vladavina je istorijski uvek bila autoritarna pa je pitanje da li je primenljiva u drugim zemljama. Drugo pitanje je, da li će taj sistem potrajati i u samoj Kini? Oni imaju neke velike uspehe, ali i veoma velike slabosti, pa moramo da se zapitamo da li to može da potraje? Da li bilo koja zemlja može da nastavi tako da raste“?
Kao specifične slabosti Kine Spelman navodi ogromno stanovništvo, mnogo ostarelih ljudi, pritisak na obradivo zemljište, uništavanje prirode – jer se Kina toliko koncentrisala na proizvodnju i rast i zanemarila njihovu ekološku cenu – kao i izvesne nemire i nelagodnosti zbog autoritarnog političkog sistema. Ali, zašto se kineski establišment toliko plaši različitog mišljenja? Da li Dag Spelman smatra da bi ono moglo da degradira ili poruši to što je izgrađeno do sada?
„Mislim da strahuju od toga. Najčešće kažu da se plaše nereda i haosa. Nelagodno se osećaju u sistemu u kome ne kontrolišu sve poluge. Na primer, kada posmatraju nas i naš sistem, najčešće se usredsređuju na nered koji on proizvodi. Mi znamo taj nered i ne osećamo se nelagodno zbog toga. Verujemo da iz tog nereda može da proistekne veći napredak društva. Ali to oni to ne vide tako. Posebno se plaše potkopavanja moći Komunističke partije. A Komunistička partija kada kontroliše želi da ima totalnu kontrolu i uvodi mere za održavanje takve kontrole“.
Spelman kaže da je u protekle tri decenije u Kini došlo do nekih političkih promena. Jedna od najupečatljivijih je ograničavanje mandata. Kina svakih 5 godina bira novog predsednika, iako oni obično ostaju 10 godina na položaju. To se događa i sada, kada svi očekuju da će potpredsednik Ši zauzeti najviši položaj. Međutim, Kina nije liberalizovala proces donošenja odluka što ostaje u domenu partije i partijskih funkcionera. Ali, ako bi se u Kini pojavila ličnost poput Mihajla Gorbačova, da li bi ona doživela sudbinu Sovjetskog Saveza?
„To je ono čega se plaše. Kada pogledaju na Sovjetski Savez, koji su dobro poznavali, mislim da se zaista plaše mogućeg raspada. Centrifugalne sile svakako postoje. Nema zemlje koja je pokušala da održi jedinstvenu državu sa milijardu i 300 miliona ljudi. Ekonomske reforme dale su veću moć pokrajinama. Ali ako bi se pojavio neko kao Gorbačov, ko bi bio kritički nastrojen prema najosnovnijim strukturama, raspad Kine bi mogao da se zamisli. Tradicionalno kineske dinastije su trajale oko 300 godina. Došle bi na vlast, učvrstile je u čitavoj imperiji, a zatim bi iz jednog ili drugog razloga preterale u tome, ili bi se raširila korupcija ili bi vladar postao slab i ona bi se raspadala. Postojali su periodi kada je Kina bila rascepkana na delove, a onda bi došao neki novi lider. To je, mislim, nešto čega se plaše“ .