Da li sirijski predsednik Bašar Asad ima rezervni plan za rešenje sirijskog konflikta? Kolega Branko Mikašinović postavio je to pitanje šefu vašingtonskog biroa televizijske mreže Al-Arabija, Hišamu Melhemu.
Melhem: “Lideri poput Bašara al Asada, Sadama Huseina, Čaušeskua ili Gadafija nemaju rezervni ili “plan B”. Jedini plan je “plan A” koji podrazumeva borbu do kraja bez obzira na cenu koju će njihov narod ili zemlja morati da plate. Asad veruje da će se, onog momenta kada napravi kompromis o nekom pitanju, od njega zahtevati da napravi kompromise i o drugim pitanjima i to će biti početak kraja. Jedini momenat kada je postojala mogućnost za “plan B”, je bio da Asadov režim ozbiljno shvati pregovore sa opozicijom u cilju političkog rešenja i to na samom početku, odnosno tokom protesta, ali pre konflikta. Ovaj konflikt će, na nesreću, proizvesti samo pobednika i poraženog, bez političkog rešenja kojim bi se dozvolilo Asadu da njegov režim ostane na vlasti. S druge strane, očekivati da konflikt ovih razmera i trajanja ne ukljući susedne države ili medjunarodnu zajednicu nije realno. Već sada imate razne dobrovoljce, uključujući i islamiste, koji nastoje da iskoriste situaciju u Siriji za svoje ciljeve kao što je to bio slučaj u Iraku i ranije u Avganistanu.”
Glas Amerike: Imajući na umu stavove Irana, nekih regionalnih zemalja, kao i Rusije i Kine, da li je moguća medjunarodna vojna intervencija?
Melhem: “Rusi naoružavaju sirijsku vojsku već decenijama, kao i Iran koji obezbedjuje materijalnu i tehničku podršku, kao i vojnu obuku i obaveštajne podatke u borbi protiv opozicije. Od iranske revolucije 1979. iransko-sirijski odnosi su jedna od retkih konstanti na Bliskom istoku i zasnivaju se na uzajamnoj koristi i interesima. Ti odnosi se neće promenti sve dok je Asad na vlasti, a na Asadovoj strani su dva važna aktera - Rusija i Iran. Dakle, mi smo u ovom momentu prevazišli mogućnost stvaranja političke jednačine čija komponenta bi bio i Asad, a to znači da će se borbe, nažalost, nastaviti i sirijsko pitanje će nejverovatnije biti rešeno silom.”
Glas Amerike: Iz kojih razloga sirijska opozicija nije uspešnija na političkom planu?
Melhem: “U opozicionim pokretima uvek imate razne grupe koje se bore na na terenu, na političkom frontu, ali i protiv centralnih vlasti, sa različitim, a ponekad i suprotnim vizijama budućnosti zemlje. Opozicioni pokret u Siriji je rezultat želje naroda za slobodom i dostojanstvom, a protiv policijske države. Imate, na primer, islamiste koji imaju svoju viziju budućnosti Sirije, kao i tradicionalne verske i sekularne elemente koji imaju svoje vizije. Naravno, bilo bi poželjno da opozicija bude ujedinjena, ali to nije realno, možda je čak i naivno, jer u Siriji, kao i u Iraku, nije bilo političkog života poslednjih 50 godina. Ti narodi nisu upućeni u vrednosti, složenost i koristi od opozicionog delovanja, koalicija, političkih platformi, itd., a za to su potrebni mir, istorijsko iskustvo i demokratska tradicija.”
Melhem: “Lideri poput Bašara al Asada, Sadama Huseina, Čaušeskua ili Gadafija nemaju rezervni ili “plan B”. Jedini plan je “plan A” koji podrazumeva borbu do kraja bez obzira na cenu koju će njihov narod ili zemlja morati da plate. Asad veruje da će se, onog momenta kada napravi kompromis o nekom pitanju, od njega zahtevati da napravi kompromise i o drugim pitanjima i to će biti početak kraja. Jedini momenat kada je postojala mogućnost za “plan B”, je bio da Asadov režim ozbiljno shvati pregovore sa opozicijom u cilju političkog rešenja i to na samom početku, odnosno tokom protesta, ali pre konflikta. Ovaj konflikt će, na nesreću, proizvesti samo pobednika i poraženog, bez političkog rešenja kojim bi se dozvolilo Asadu da njegov režim ostane na vlasti. S druge strane, očekivati da konflikt ovih razmera i trajanja ne ukljući susedne države ili medjunarodnu zajednicu nije realno. Već sada imate razne dobrovoljce, uključujući i islamiste, koji nastoje da iskoriste situaciju u Siriji za svoje ciljeve kao što je to bio slučaj u Iraku i ranije u Avganistanu.”
Glas Amerike: Imajući na umu stavove Irana, nekih regionalnih zemalja, kao i Rusije i Kine, da li je moguća medjunarodna vojna intervencija?
Melhem: “Rusi naoružavaju sirijsku vojsku već decenijama, kao i Iran koji obezbedjuje materijalnu i tehničku podršku, kao i vojnu obuku i obaveštajne podatke u borbi protiv opozicije. Od iranske revolucije 1979. iransko-sirijski odnosi su jedna od retkih konstanti na Bliskom istoku i zasnivaju se na uzajamnoj koristi i interesima. Ti odnosi se neće promenti sve dok je Asad na vlasti, a na Asadovoj strani su dva važna aktera - Rusija i Iran. Dakle, mi smo u ovom momentu prevazišli mogućnost stvaranja političke jednačine čija komponenta bi bio i Asad, a to znači da će se borbe, nažalost, nastaviti i sirijsko pitanje će nejverovatnije biti rešeno silom.”
Glas Amerike: Iz kojih razloga sirijska opozicija nije uspešnija na političkom planu?
Melhem: “U opozicionim pokretima uvek imate razne grupe koje se bore na na terenu, na političkom frontu, ali i protiv centralnih vlasti, sa različitim, a ponekad i suprotnim vizijama budućnosti zemlje. Opozicioni pokret u Siriji je rezultat želje naroda za slobodom i dostojanstvom, a protiv policijske države. Imate, na primer, islamiste koji imaju svoju viziju budućnosti Sirije, kao i tradicionalne verske i sekularne elemente koji imaju svoje vizije. Naravno, bilo bi poželjno da opozicija bude ujedinjena, ali to nije realno, možda je čak i naivno, jer u Siriji, kao i u Iraku, nije bilo političkog života poslednjih 50 godina. Ti narodi nisu upućeni u vrednosti, složenost i koristi od opozicionog delovanja, koalicija, političkih platformi, itd., a za to su potrebni mir, istorijsko iskustvo i demokratska tradicija.”