Bilo je to šest teških i dugih minuta koji zauvek ostavili dubok trag na Srbiju. Te srede, od 8,36h do 8,42h učenik sedmog razreda OŠ „Vladislav Ribnikar“ je došao u školu, ispalio je 57 metaka i ubio devet svojih drugara i školskog čuvara.
Tokom vremena mnogi su imali nešto da kažu o tragediji u Ribnikaru, počelo je i suđenje roditeljima dečaka ubice, ali godinu dana kasnije Srbija, a pre svega roditelji ubijene dece nemaju odgovor na ključna pitanja – zašto su deca stadala i da li je to moralo da se desi.
„To jeste osnovno pitanje i činjenica je da niko od nas nije obraćao pažnju kad se tako nešto dešava po Americi. Jednom strefi i tebe. Ali ono što je meni od starta jasno je da to nije mogao da uradi poremećeni dečak, već dresirani vojnik. Meni je osnovno pitanje ko su mu otac i majka, šta se radilo u školi i da ne širim dalje priču ko bi sve mogao da bude odgovoran za to“, kaže u razgovoru za Glas Amerike Branko Anđelković, otac Mare, jedne od ubijenih devojčica.
Branko Anđelković: Šta je država pokušala da učini?
Branko kaže da je imao priliku da razgovara sa srpskim strelcima, osvajačima medalja i kako ističe, oni su mu rekli da bi teško uspeli da gađaju onako kako je to radio dečak-ubica:
„On je ispalio x metaka – da li je to 57 ili 74, nije bitno, a da metu ne pogode tri metka. Da je jedna devojčica imala toliko sreće da su joj tri metka prošla kroz košulju, a da nije ni ranjena. Pa to nije normalno. Da većina dece bude pogođena u glavu – o čemu bre pričamo! Dečko koji je dva puta bio u streljani tako dobro gađa. Da, naravno!“
Po njegovom mišljenju suđenje deluje kao farsa, a smatra i da je jasno da će oba roditelja dobiti maksimalne presude. Ali Branku smeta i ponašanje države nakon zločina 3. maja:
„Šta je država pokušala da učini? Da vrati u školu gde se desio masakr, sve u normalno stanje posle sedam dana? Da li znamo da se svuda u svetu takvi objekti ruše, ili bar zatvaraju na duže vreme. Ne, ovde se ništa nije desilo, hajmo mi deco u školu normalno posle sedam dana! Pitaj decu iz škole kako se osećaju, naročito iz naše smene. A ovi drugi se bukvalno ponašaju kao da se desilo u Americi. Pričamo naravno o roditeljima, ne o deci“, kaže Marin otac i naglašava da je i u sudnici imao problema, pogotovu kada je hteo da postavi pitanja optuženima:
„Kad već moram da živim bez ćerke, ne želim da živim u lažima koje optuženi imaju pravo da iznose, naravno, da bi se odbranili, ali moja pitanja su možda malo drugačija, zanimljivija. I ne sviđa mi se kad sudija kaže – ne prihvata se pitanje jer je već na njega odgovoreno“.
Samo dva dana pucnjave u Ribnikaru, dogodila se slična nesreća u Duboni i Malom Orašju, u kome je 21-godišnjak ubio osmoro i ranio 12 mladih ljudi. Da li je, posle tragedije u Ribnikaru, to ubistvo smelo da se desi – pitanje je koje i danas muči javnost u Srbiji. Branko ima svoje mišljenje o tome:
„Da li je smela? Očigledno je da se dogodila, međutim da je 3. maja doneta odluka o vanrednom stanju, ne verujem da bi se dogodili Dubona i Malo Orašje. Zbog čega je dan žalosti proglašen posle tri dana? Da li zbog utakmice ili novog zakona o konverziji?“
Proteklu godinu porodica Anđelković je teško preživela, kako starija Marina sestra i mlađi brat, tako i roditelji.
„Svi mi se borimo sa tim na različit način. Ja sam sa Marom non-stop. Prvi ustajem u kući, sednem pored njene nasmejane slike, namignem joj, ona meni namigne. Pitam da li sam ja mogao nešto u tom trenutku da uradim – naravno da nisam. Da li sad mogu? Možda i mogu, a opet ljudi mi prilaze na ulici i izvinjavaju se što smo takvo društvo kakvo smo“, kaže Branko.
Ove godine Mara bi završila osmi razred, a Branko kaže da bi verovatno upisala neku umetničku školu, s obzirom da je, kako ističe, imala veliki dar za slikanje:
„Jedan od naših poslednjih razgovora, kad mi je pokazala dve slike koje je završila, ponosna. Ja joj kažem – ti nisi normalna! A ona kaže – hvala! Verujem da bi upisala dizajnersku, da je gimnazija nije zanimala. Relativno skoro je bila u njenu čast održana i izložba – mene su neki od roditelja pitali što nema više njenih slika. Ja jednostavno apsolutno nisam želeo da to bude posvećeno samo Mari, nego i drugoj deci koja to umeju da rade, a bukvalno sam mogao ceo izložbeni prostor da popunim njenim slikama“.
Sa roditeljima stradale dece održava stalne kontakte, lako se dogovaraju oko narednih poteza ili izjava za medije. Ali to neće, makar u slučaju porodice Anđelković još dugo potrajati – oni su odlučili da posle svega što su proživeli za ovih godinu dana napuste Srbiju i presele se u Sloveniju, gde starija ćerka već studira:
„Pošto smo procenili da posle godinu dana guranja stvari pod tepih, bez hrabrosti da se donese bilo kakva odluka, prebacivanja odgovornosti sa jednog na drugog ne vodi ničemu. Jednostavno, Srbija je 3. maja morala da stane, a mi sad imamo slogan – Srbija ne sme da stane. Pa svaka čast Srbiji ako nastavlja u tom pravcu – samo pozdravljam i odlazimo“, kaže na kraju Branko Anđelković u razgovoru za Glas Amerike.
Džamonja Ignjatović: Društvo nije naučilo lekcije koje je trebalo da nauči
Psihološkinja, profesorka na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i jedna od inicijatorki inicijative „Proglas“ Tamara Džamonja Ignjatović kaže u razgovoru za Glas Amerike da je njen utisak da se godinu dana od tragedija u Ribnikaru i u selima Dubona i Malo Orašje u okolini Mladenovca društvo nije mnogo promenilo i da nije naučilo lekcije koje je trebalo da nauči, te da se to najbolje vidi kroz dominantan narativ u medijima.
„Ako se nešto i promenilo, onda se nije promenilo u dobrom pravcu. Potpuno se nastavio, ako ne i produbio taj nasilni diskurs putem medija - šta nam se predstavlja kao uzor za identifikaciju naročito dece, ko se tu sve pojavljuje, kako se obraća, svako se tretira kao protivnik,... Prosto – i dalje je prisutan jedan nasilni način obraćanja, demonstracija moći, nema saradnje, nema ničeg što govori o nekoj solidarnosti, empatiji, međusobnom razumevanju, traženju zajedničkih rešenja. Uvek je samo sukob i nametanje moći“, kaže.
Vraćajući se godinu dana unazad i govoreći o reakciji zajednice i stručne javnosti u trenucima neposredno nakon masakara koji su potresli Srbiju, Džamonja Ignjatović kaže da su, uprkos ogromnom stresu i traumi - svi članovi radne grupe za podršku mentalnom zdravlju i reagovanje u krizi, uključujući i brojne volontere bili maksimalno posvećeni svojim zadacima, ali da je to trajalo do trenutka kada je „politika počela da uplivava” u ceo kontekst.
„Svi su zaista bili maksimalno posvećeni, ali do trenutka kada je postalo jasno da počinje da se meša politika i da se ne donose odluke samo u saradnji sa stručnim timom, nego da tu uplivavaju i neki drugi uticaji i zapravo to ima više veze sa nekim ad hoc populističkim merama nego da se stvarno dobro promisli šta i kako dalje sa stručnjacima”, objašnjava.
Navodi da se to videlo kroz dva primera:
„Prvo se nepromišljeno jako žurilo sa početkom škole, a onda je škola naglo prekinuta, opet bez ikakvog osmišljenog načina, taman kada su se deca postepeno i vratila – što je bilo potpuno besmisleno. Druga odluka je bio onaj nesrećni predlog nacrta izmene i dopune zakona o zaštiti osoba sa mentalnim smetnjama, gde su pokušali da „proguraju” zadržavanje dece u psihijatrijskim ustanovama bez ograničenja, a to se kosilo sa svim konvencijama o dečijim pravima i ugrožavalo rad institucija za mentalno zdravlje”, kaže ona i dodaje da je, pošto je taj nacrt povučen – u javnosti bilo pokušaja da se predstavi kako je stručna javnost za to da se ubica pusti na slobodu.
„To apsolutno nije bila intencija, već da se pronađe zakonski ispravno rešenje – koje postoji. Postoje specijalizovane ustanove koje mi treba da napravimo, a ne da prilagođavamo zakon od slučaja do slučaja koji se, na kraju krajeva ne može ni retroaktivno sprovesti”, ističe.
Od slučaja masakra u Ribnikara do onih u Malom Orašju i Duboni prošao je samo jedan dan, a uvreženo mišljenje u javnosti je da se njima nije posvetilo dovoljno pažnje i da nisu bili dovoljno u fokusu medija. Džamonja Ignjatović to objašnjava iz psihološkog ugla:
„Prvo je to što nam je Ribnikar direktno pred očima. Beograd je centar dešavanja u Srbiji, a ovaj događaj se dogodio u centru centra, pa je samim tim to pokrenulo više reakcije. Druga stvar – u slučaju Ribnikara u pitanju je dete i to krivično neodgovorni maloletnik, što je bilo svima u celoj zemlji potpuno neshvatljivo – da neko tog uzrasta može da počini takav zločin. Treća stvar – Ribnikar se prvi desio. Ovo što se desilo u Duboni i Malom Orašju sutradan nam je delovalo kao nestvarno, kao scenario u lošem filmu u kom je režiser počeo da preteruje. Ribnikar nas je prvo ostavio u šoku, da nismo mogli da primimo sledeći udar šoka koji se desio dan kasnije”, objašnjava.
Taj naredni udar šoka doveo je i do toga da se u slučaju pružanja pomoći roditeljima nastradale dece iz Dubone i Malog Orašja – dogodi greška.
„Ono što je bio problem i što nije dobro urađeno jeste to što su se prvo formirali centri u kojima se pružala pomoć, a onda se čekalo da oni koji su pre svega najviše pogođeni tragedijom tu dođu. To se nije desilo i oni su se osećali potpuno isključeni i kao da nisu pozvani jer se nije išlo „ka njima”, već se čekalo da oni dođu. Morala je da postoji neka zvanična institucija koja u ime pomagača kontaktira roditelje kako bi tražili dozvolu da neko dođe do njih i da im pristupi”, kažeDžamonja Ignjatović dodajući da se posle nekog vremena problem uočio i da je ispravljen.
Sagovornica Glasa Amerike ipak smatra da nije istina da država „nije učinila ništa” posle dve tragedije.
„Ja nemam to radikalno mišljenje – da država nije ništa uradila. Puno toga je urađeno. Evo na primer, pre nekoliko dana je otvoren centar za mentalno zdravlje dece i mladih u Resavskoj, što će biti trajno savetovalište za decu i mlade u zajednici, a o čemu smo pričali godinama. Na žalost, morala je tragedija da se desi da bi se to realizovalo, ali isto tako nam nije dovoljno jedno, već 50 takvih savetovališta. Država je i odvojila sredstva za pomoć roditeljima, ali imate utisak da su potrebe tolike i da je sistem toliko neuređen da šta god da uradite nije dovoljno. Mi smo inicirali i osnivanje dnevnih boravaka za decu sa problemima u ponašanju što smo nekada imali. Ne treba da čekate da dete manifestuje probleme koje ima, nego reagujete kroz adevkatne mere i pokušavate da mu pomognete da se reintegriše i da mu pomognete da reši probleme”, kaže.
Analizirajući sadašnji trenutak, u kom se, čini se, među roditeljima dece iz Ribnikara najviše polemike vodi oko toga da li školu treba srušiti, pretvoriti je u celini u memorijalni centar ili pak podeliti na „memorijalni” i „deo za nastavu”, Džamonja Ignjatović kaže da to ne treba posmatrati kao problem koji ima samo „crno-belo” rešenje.
„Tu treba tragati za integrativnim rešenjem, a ne na osnovu suprotstavljenih pozicija – „ili se škola ruši ili se ponašamo kao da se ništa nije desilo” – to je apsurdno i onda su roditelji dodatno retraumatizovani tim odnosom zajednice i drugih roditelja i saveta roditleja jer se osećaju kao da nisu dobili dovoljno empatije i razumevanja za ono što su doživeli”, ocenjuje.
Sagovornica Glasa Amerike zaključuje stavom da je ključ za „ozdravljenje” društva u Srbiji – promena na svim nivoima.
„Ključ je društvena promena i promena javnog diskursa. Samo je to pitanje za vlast a ne za psihologe. Ono što je u našoj moći je da nam institucije pruže podršku da osnujemo one usluge koje su neophodne ovoj zajednici za unapređenje mentalnog zdravlja, posebno mladih. Da podržimo decu i da u okviru pravosuđa podržimo restorativne mere za maloletnike i da i njima pomognemo jer čim ih izbacujete iz društva vi ste napravili trajni problem ako ne radite na njihovoj reintegraciji. Puno toga može još da se uradi, ali vlast mora da bude spremna da sasluša i podrži stručne inicijative koje mogu da pokrenu ili promene barem nešto na tom srednjem nivou delovanja – u smislu preventivnih usluga i intervencija. Ostalo su pitanja za političare”, zaključuje sagovornica Tamara Džamonja Ignjatović.
