Američko-kineski odnosi bili su tokom 2010. suočeni sa nizom izazova, dok su bilateralne veze dve najveće svetske ekonomije bile više na probi nego ikada ranije.
Početkom 2010. došlo je do zahladjenja odnosa Sjedinjenih Država i Kine. Peking je prekinuo vojne veze sa Vašingtonom nakon zaključenja sporazuma o prodaju američkog oružja Tajvanu i saopštenja internet pretraživača Gugl da je bio meta sofisticiranih napada na internetu koji potiču iz Kine.
Američki predsednik Barak Obama se u februaru sastao sa duhovnim liderom Tibeta, Dalaj Lamom, uprkos oštrim protestima Pekinga. To je podstaklo pitanje da li će kineski predsednik Hu Djintao prisustvovati aprilskom samitu o nuklearnoj bezbednosti koji je organizovao predsednik Obama. Na kraju, Hu je ipak prisustvovao samitu.
Odnosi dve zemlje su sve više isprepleteni, kompleksni i dalekosežni. Čeng Li sa instituta Brukings naziva američko–kineske odnose „paradoksalnim“.
„U pitanju su paradoksi nade i strahovanja, napretka i užasnih problema, poverenja i eventualne katastrofe“, ističe Čeng Li sa univerziteta Brukings.
Mada su dve zemlje pronalazile načine da saradjuju u 2010. po pitanju alternativne energije, one su se sukobile povodom vrednosti kineske valute i drugih trgovinskih pitanja.
Boni Glejzer iz Centra za strateške i medjunarodne studije kaže da je Sjedinjenim Državama i Kini bilo teško da pronadju načine za saradnju. To je bila godina, kaže ona, prepuna incidenata koji su uzrokovali zategnutost izmedju dve zemlje.
„Mislim da su obe strane shvatile da je veoma teško rukovoditi odnosima i zadržati pozitivan ton. S obzirom da presednik Hu Djintao u januaru dolazi u posetu Sjedinjenim Državama to donosi veliki izazov za obe zemlje. Šta je pozitivani aspekt naših odnosa? Šta su pitanja na kojima možemo saradjivati?“
Boni Glejzer dodaje da su zategnutost na Korejskom poluostrvu i pronalaženje načina za suočavanje sa Severnom Korejom i njenim provokativnim akcijama tokom protekle godine primeri pomanjkanja saradnje izmedju Kine i Sjedinjenih Država.
„Potapanja južnokorejskog broda Čeonan u martu i nespremnost Kine da ukaže prstom na Severnu Koreju, osudi je kao provokatora i to iznese u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, po meni su negativni elementi za američko-kineske odnose.“
Još jedan kamen spoticanja je Južno kinesko more na koje Kina polaže pravo. Sjedinjene Države ponudile su da posreduju u teritorijalnim sporovima izmedju Kine i njenih suseda u jugoistočnoj Aziji. Kina je odbacila tu ponudu.
Mesec dana kasnije, Peking je saopštio da je poslao podmornicu sa posadom na dno Južnog kineskog mora i postavio tamo kinesku zastavu. Boni Glejzer ukazuje da je taj potez imao za cilj da podseti na rastući vojni status Kine i da pošalje suptilnu poruku zemljama koje takodje polažu pravo na to područje.
„Činjenica da Kinezi imaju sposobnost da to učine je signal susednim zemljama da je Peking u daleko boljoj poziciji od svih drugih zemalja koje bi mogle da imaju slične aspiracije i da bi te zemlje trebalo da uzmu u obzir tu neravnotežu kada razgovaraju sa Kinezima o tom pitanju.“
Globalna finansijska kriza je uglavnom poštedila Kinu koja je počela da deluje odlučnije na globalnom nivou, podstičući time zabrinutosti u svetu. Čeng Li sa instituta Brukings kaže da su Kina i Sjedinjene Države na opasnom kursu.
„Ako verujete da je pretnja od strane Kine stvarna, ona onda i postaje stvarnost. Istovremeno, ako mislite da je američka politika antikineska i da Sjedinjene Države žele da obuzdaju Kinu, pre ili kasnije poželećete da to i ostvarite. To će takodje postati stvarnost. U pitanju je opasnost, koja je svakako eskalirala tokom 2010. Mislim da spoljni svet mora da se pomiri sa usponom Kine, jer je na izmaku era u kojoj je Kina učenik kome Zapad drži lekcije.“
Li kaže da bi lideri u obe zemlje trebalo da se suoče sa rastućom moći Kine i upozorava da bi situacija mogla da se pogorša ako se pogrešne percepcije na obe strane nastave.
Analitičari primećuju da globalni uticaj Kine raste, kao i njena odgovornost kao igrača na svetskoj sceni. Sofi Ričardson je saradnica vašingtonskog ogranka organizacije za zaštitu ljudskih prava „Hjuman Rajts Voč.“
„Vrsta napretka koju vidimo u Kini - napretka u infrastrukturi, ekonomiji i do izvesne mere u socijalnim slobodama je izvanredna i predstavlja jasan izbor kineske vlade. Medjutim, nije zabeležen i odgovarajući napredak u povećanju osnovnih gradjanskih i političkih prava. A, to je takodje jasan izbor.“
Analitičari primećuju da sa porastom kineska ekonomske i političke moći rastu i očekivanja od te zemlje, kako kod kuće tako i u inostranstvu. U tom kontekstu Peking je suočen sa jasnim izborom, zaključuju analitičari - da izadje u susret tim očekivanjima ili da ih ignoriše.