Dok kineski Nacionalni kongres održava godišnju raspravu o državnoj politici, u središtu pažnje je sve veća urbanizacija zemlje. Umetnički fotograf He Čongje usmerava međutim svoj fotoaparat u suprotnom smeru – dalje od gradova, na sela, da bi dokumentovao način na koji starenje i siromaštvo razaraju unutrašnjost zemlje.
He Čongje svojim fotoaparatom slika portrete ljudi koje je brza kineska modernizacija ostavila za sobom – naročito ljude koje naziva poslednjim pravim seljanima.
„Zbog čega to kažem? Zbog toga što kasnije neće ostati mnogo ljudi koji su u potpunosti zemljoradnici. Deca ovih ljudi rade u gradovima. Ona nisu gradski ljudi, ali više nisu ni seljani.“
He kaže da ti ljudi, u najvećoj meri žrtvovani u ranim decenijama komunističke Kine, i dalje imaju jedan osnovni zahtev – da imaju dovoljno hrane.
„Istorija ovog mesta je interesantna. Vidite ovog čoveka, odeću koju nosi? Njegovo domaćinstvo je verovatno vrlo siromašno, odeća mu je prilično odrpana. On je doneo tapiju na svoju kući i pitao gde će da dobije novac. Rekao je da je mislio da smo došli da im damo novac.“
He ukazuje na još jedan socijalni problem koji ilustruju njegove fotografije.
„U početku, nisam hteo da se na snimcima vide deca. Hteo sam samo starce. Ali sam onda shvatio da ti starci kod kuće vode računa o deci, tako da kad izađu iz kuće, sa njima idu i deca.“
Ovakve fotografije ovih dana i dalje nisu retke, ali He kaže da smatra da je odgovoran da zabeleži scene koje ljudi obično ne vide. On dokumentuje snimanje portreta seoske sirotinje putem isprekidanih video snimaka načinjenih od serija fotografija.
„Na snimku je prikazana scena od trenutka kada još nema nikoga. Onda ljudi počinju da se okupljaju i ponovo se razilaze, okupljaju se i odlaze. Time se uvodi koncept vremena.“
He ne koristi trikove da bi menjao fotografije i kaže da mu je želja da zabeleži stvarni život. Kaže da se nada da će njegovo delo pomoći da se ovekoveči patnja ljudi koji bi inače bili zaboravljeni.