Ekonomska kriza duboko se oseća i u severnim, razvijenijim delovima Italije, jer privatni preduzimači više ne dobijaju povoljne kredite, a broj kupaca sve je manji. Da bi prebrodili krizu, biznisi su u potrazi za kineskim investitorima. Novinarka Glasa Amerike Rebeka Vali posetila je region gde je razgovarala sa jednim od biznismena koji je svoju pedeset godina staru kompaniju, prodao na licitaciji Kinezima.
Kada je Renato Bjanki, krajem 1960-ih osnovao kompaniju “CB Ferari“ italijanska ekonomija je bila u procvatu. U naredne četiri decenije kompanija je zapošljavala oko 160 radnika. Ali sa ekonomskom krizom sredinom 2000-ih, potražnja je počela da opada. Bjanki kaže da je gubio više od million dolara godišnje.
“Gubili smo zaradu i trebalo je ili da se preusmerimo na nešto drugo ili da prodamo kompaniju. Naši konkurenti iz Švajcarske, Nemačke i Italije su bili veoma zainteresovani za kupovinu biznisa pa smo počeli da pregovaramo. Cena koju su nudili bila je vrlo razumna.”
Međutim, Bjanki je odlučio da “CB Ferari”, proda Kinezima za manji iznos, ali uz jednu važnu garanciju.
“Ta kineska kompanija je prihvatila da “CB Ferari” nastavi sa radom u punom sastavu - da zadrži sve menadžere i sve radnike. Meni lično je bilo veoma važno da ne izneverim svoje radnike, svoje ljude.”
“CB Ferari” proizvodi automatizovane, precizne mašine za turbo motore koji se koriste u automobilskoj, avio i energetskoj industriji. Bjankijevu kompaniju kupila je kineska državna firma koja se bavi proizvodnjom sličnih, ali daleko manje sofisticiranih mašina. Ekonomista Roberta Rabeloti kaže da su kineske kompanije u potrazi za usavršavanjem u Evropi.
“Isto kao što je Marko Polo otišao u Kinu i vratio se sa tehnološkim inovacijama, tako su sada Kinezi koji dolaze u Evropu, u Italiju u potrazi za znanjem i menadžerskim veštinama. Taj obrt mi nazivamo Marko Polo efekat. ”
Iako je Italija visoko razvijena industrijalizovana zemlja, poslovno okruženje je veoma birokratizovano što često obeshrabruje strana ulaganja. U istraživanjima Svetske banke, kojima se procenjuje lakoća poslovanja na globalnom nivou, Italija je ocenjena niže od mnogih drugih razvijenih zemalja. Rabeloti kaže da je to razlog što je Italija po tradiciji privlačila manje investitora iz Kine, od svojih evropskih suseda. Međutim ekonomska kriza menja taj trend.
“Mnoge firme u Italiji su u krizi. Potreban im je kapital, a Kina ga ima. Mnogi preduzimači su u veoma teškoj situaciji i ne vide drugu alternativu osim da prodaju biznis.”
Rabeloti smatra da je strah od, kako ona to zove “investitora - pljačkaša” veoma prisutan u Italiji.
“Postoji negativna retorika kada se radi o Kinezima. To je uglavnom zato što su se mnoge kupovine ustvari završile transferom tehnologije, tako da je strah legitiman.”
Rabeloti kaže da je najbolji način da se taj strah ukloni, ukazivati na pozitivne primere tamo gde su kineske investicije pomogle razvoj lokalne ekonomije. A, Renato Bjanki veruje da je upravo njegova kompanija jedan od takvih pozitivnih primera.
Kada je Renato Bjanki, krajem 1960-ih osnovao kompaniju “CB Ferari“ italijanska ekonomija je bila u procvatu. U naredne četiri decenije kompanija je zapošljavala oko 160 radnika. Ali sa ekonomskom krizom sredinom 2000-ih, potražnja je počela da opada. Bjanki kaže da je gubio više od million dolara godišnje.
“Gubili smo zaradu i trebalo je ili da se preusmerimo na nešto drugo ili da prodamo kompaniju. Naši konkurenti iz Švajcarske, Nemačke i Italije su bili veoma zainteresovani za kupovinu biznisa pa smo počeli da pregovaramo. Cena koju su nudili bila je vrlo razumna.”
Međutim, Bjanki je odlučio da “CB Ferari”, proda Kinezima za manji iznos, ali uz jednu važnu garanciju.
“Ta kineska kompanija je prihvatila da “CB Ferari” nastavi sa radom u punom sastavu - da zadrži sve menadžere i sve radnike. Meni lično je bilo veoma važno da ne izneverim svoje radnike, svoje ljude.”
“CB Ferari” proizvodi automatizovane, precizne mašine za turbo motore koji se koriste u automobilskoj, avio i energetskoj industriji. Bjankijevu kompaniju kupila je kineska državna firma koja se bavi proizvodnjom sličnih, ali daleko manje sofisticiranih mašina. Ekonomista Roberta Rabeloti kaže da su kineske kompanije u potrazi za usavršavanjem u Evropi.
“Isto kao što je Marko Polo otišao u Kinu i vratio se sa tehnološkim inovacijama, tako su sada Kinezi koji dolaze u Evropu, u Italiju u potrazi za znanjem i menadžerskim veštinama. Taj obrt mi nazivamo Marko Polo efekat. ”
Iako je Italija visoko razvijena industrijalizovana zemlja, poslovno okruženje je veoma birokratizovano što često obeshrabruje strana ulaganja. U istraživanjima Svetske banke, kojima se procenjuje lakoća poslovanja na globalnom nivou, Italija je ocenjena niže od mnogih drugih razvijenih zemalja. Rabeloti kaže da je to razlog što je Italija po tradiciji privlačila manje investitora iz Kine, od svojih evropskih suseda. Međutim ekonomska kriza menja taj trend.
“Mnoge firme u Italiji su u krizi. Potreban im je kapital, a Kina ga ima. Mnogi preduzimači su u veoma teškoj situaciji i ne vide drugu alternativu osim da prodaju biznis.”
Rabeloti smatra da je strah od, kako ona to zove “investitora - pljačkaša” veoma prisutan u Italiji.
“Postoji negativna retorika kada se radi o Kinezima. To je uglavnom zato što su se mnoge kupovine ustvari završile transferom tehnologije, tako da je strah legitiman.”
Rabeloti kaže da je najbolji način da se taj strah ukloni, ukazivati na pozitivne primere tamo gde su kineske investicije pomogle razvoj lokalne ekonomije. A, Renato Bjanki veruje da je upravo njegova kompanija jedan od takvih pozitivnih primera.