Sa rastom populacije i globalnim zagrevanjem, eksperti kažu da će hrana u decenijama koje su pred nama, predstavljati jedan od velikih izazova.
Kalifornijska pustinja Mohave nije mesto odakle biste očekivali vaš sledeći obrok. Ali se upravo tamo nalazi Heder Rouz Kejts, koja traga za biljkom koja bi mogla da doprinese očuvanju nekih od najpopularnijih svetskih useva.
“Plod je žute boje i veličene loptice za tenis pa je biljka lako uočljiva.”
Heder, duž puteva u pustinji traži biljku poznatu kao kojot dinja.
“Primetili smo je ovde. Raste uz put i ima lepe žute plodove.”
Kojot dinje potiču iz velike porodice bundeva. Iako su bundeve veoma zastupljene u mnogim svetskim kuhinjama, Kejts ne skuplja kojot dinje zbog arome.
“Ukus im je užasan. Kao sapun. Plod sadrži glukozid kukurbitacin, koga ima u krastavcu i koji je jedna od najgorčih supstanci poznatih ljudima”.
Međutim, iako joj ukus nije jača strana, prednost kojot dinje je u otpotnosti na sušu. U pustinjskom okruženju, biljka dobije 15 do 20 centimetara kiše, čak i manje, tokom godine, dok je drugim, domaćim vrstama tikvi, da bi opstale potrebno najmanje dva i po centimetra vode nedeljno.
Ukrštanjem divljeg srodnika, kojot dinje i pripitomljene bundeve mogla bi da se dobije sorta koja daje veći prinos i koja je otpornija na klimatske promene poput suša i ekstremnih temperatura, što bi moglo da koristi našoj sve naseljenijoj i sve toplijoj planeti.
“Nestašica hrane će u nekoliko narednih decenija postati realni izazov.”
Endi Džarvis iz međunarodnog centra za tropsko bilje, kaže da naučnici sada proučavaju divlje rođake kultivisanih biljaka, jer će do 2050. potreba za hranom porasti između 50 i 70 odsto.
“Da budem iskren. Ponestaje nam opcija u pokušajima da napravimo produktivnije sorte. Zato je potrebno da nađemo njihove divlje srodnike, i njihove originalne osobine iskoristimo za poboljšanje produktivnosti.”
Međutim nije sve to tako jednostavno .
“Dalji razvoj i poboljšanje poljoprivrede zavisi od mnogih divljih rođaka sorti nekih najvažnijih poljoprivrednih kultura, zavisi od vrsta koje u divljini polako izumiru, a većinu divljih rodova, nemamo sačuvane u Banci semena.”
Kejts sa grupom naučnika iz celog sveta radi na prikupljanju divljih sotri i očuvanju njihovog semena, dok ga još ima. Naučnici sakupljaju divlji ovas na Kipru, divlji krompir u Argentini, divlje paprike u Paragvaju. Sve to će biti pohranjeno u riznici semena svetskih useva u Norveškoj i u Kiz Gardens nadomak Londona.
Za Kejts, koja većinu vremena provodi u laboratoriji, izlazak na teren predstavlja otvaranje novih vidika i sagledavanje nove dimenzije njenog predmeta interesovanja.
“U stvari, jedini način da vidite šta se stvarno događa je da odete tamo gde postoji divlje rastinje od kojeg su nastale naše kultivisane biljke,“
… i da vidite koliko to divlje rastinje ubuduće može da pomogne u poboljšanju naših useva.