Linkovi

"Djagiljev i Ruski balet" u Nacionalnoj galeriji

  • Katarina Radović

Ana Pavlova na posteru za prvu sezonu Ruskog baleta 1909.

Ana Pavlova na posteru za prvu sezonu Ruskog baleta 1909.

U Nacionalnoj galeriji u Vašingtonu nedavno je otvorena postavka koja se bavi legendarnom trupom Sergeja Djagiljeva - Ruski balet.

Pre više od sto godina ruski kritičar i baletski impresario Sergej Djagiljev je, kao osnivač najinovativnije trupe Ruski balet (Ballets Russes), uveo eru modernizma u svet klasičnog baleta. Tokom 20 godina postojanja pomenuta trupa angažovala je neke od najvećih kreativnih umova tog doba iz sfere kompozicije, koreografije, scenografije, kostimografije i baletskog izvodjenja, poput Igora Stravinskog, Vaclava Nižinskog, Ane Pavlove, Leona Baksta, Pabla Pikasa, Koko Šanel i drugih. Postavka pod imenom "Djagiljev i Ruski Balet", otvorena je nedavno u Nacionalnoj galeriji umetnosti, ovde u Vašingtonu. Katarina Radović upitala je kustosa Saru Kenel, na koji način je ova legendarna trupa, u prvoj polovini 20. veka, modernizovala umetnički milje i svet kulture uopšte?

“Djagiljev je enormno uticao na istoriju baleta. Uveo je revolucionarne promene u koreografiju angažovanjem novih stvaralaca poput Mišela Fokina i Nižinskog, koji su doneli do tada nepoznati stil pokreta omogućavajući telu ekspresivnije i slobodnije kretanje u prostoru. „

Sergej Djagiljev je takodje učinio balet veoma primamljivim za velike kompozitore i druge umetnike svoje generacije. Pre njegovih produkcija baletski scenografi su bili scenski dizajeneri, jer veliki umetnici u to vreme nisu imali interesa za balet.

Djagiljev je uveo avangardni pokret zbližavanjem velike umetnosti, vrhunske muzike i sjajnog baleta, kaže Sara Kenel i objašnjava na koji način je taj trend bio kontrapunkt imperijalizmu.

„S jedne strane Djagiljev i prvi saradnici trupe Ruski balet bili su poreklom iz ruskih imperijalističkih porodica. Pa ipak, on, Leon Bakst, Alesandar Benoa i drugi, osetili su potrebu da menjaju društva u kojima su živeli. Shvativši da to nije moguće u Rusiji prebacili su trupu i saradnike u Pariz, gde su naišli na daleko veću slobodu umetničkog izraza.“

Sara Kenel ističe da je trupa Ruski Balet, uprkos svom imenu, ipak bila globalni fenomen. Nižinski i njegova sestra Bronislava bili su poljskog porekla, Sonja Delane je bila poreklom iz Ukrajine, Pikaso, Matis i Koko Šanel su radili u Francuskoj, što je objedinilo perspektive brojnih nacija, a njihovi baleti su obrađivali teme iz zemalja širom sveta. Rane produkcije su, ističe Sara Kenel, bile fokusirane na istoriju i imidž Rusije kao egzotične kulture, ali vrlo brzo našli su se tu baleti zasnovani na hindu mitologiji, kao i savremenoj kulturi.

Djagiljev je naručio od kompozitora Igora Stravinskog da napiše tri baleta za njegovu trupu pa su tako rodjeni Žar Ptica, Posvećenje proleća i Petruška. Ta dela izmenila su način na koji su potonji kompozitori shvatali ritmičku strukturu i kako Sara Kenel ukazuje:

Da, mislim da Stravinski na neki način duguje svoju slavu i karijeru Djagiljevu. Pre premijere Žar Ptice 1910. on je bio relativno nepoznat čak i u Rusiji. Potom je postavljen balet Petruška, ali je tek Posvećenje proleća, pre tačno sto godina - 1913. - promenilo ne samo reputaciju trupe Ruski balet već i istoriju savremene muzike. To je i danas jedan najmoćnijih, najizazovnijih i najtežih baleta za izvodjenje.“

Interesovalo nas je i kako su kritika, publika i javnost uopšte videli tu revolucionarnu, do tada nevidjenu, novu scenografiju, kostime i koreografiju, čak i sa seksualnim nagovestajima, poput onih u baletu Popodne jednog fauna, Kloda Debisija:

„Koreografija Vaclava Nižinskog za Popodne jednog fauna zbilja je polarizovala publiku. Nižinski je bio veliki baletski igrač obdaren neverovatnim tehničkim talentom. Mogao je da odigra svaki lik jer su njegove piruete i gran žetei bili spektakularni. Pa ipak za Popodne jednog fauna on je uradio veoma statičnu, preciznu koreografiju. Bio je to čudan kontrapunkt Debisijevoj veoma gracioznoj muzici. Neki u publici su to smatrali neverovatno lepom, važnom i uzvišenom, modernom interpretacijom jedne klasične ideje. Drugi pak uopšte nisu videli vezu između muzike i koreografije dok je poslednja scena, u kojoj faun, u tumačenju Nižinskog, vodi ljubav sa velom, izazvala metež na premijeri. Ogist Roden je morao da ga brani u štampi rekavši da je to istinski lep i moderan izraz, dok su ga drugi smatrali opscenim.“

Posvećenje proleća je sasvim druga priča. Koreografija je bila veoma teška i do tada nevidjena. Umesto da je sve okrenuo na gore igrači su plesali pognuti ka zemlji udarajući nogama u pod.

„Kritičari su verovali da su pokreti bili namerno ružni, čudni i iskrivljeni. Jedan je čak optužio Nižinskog za zločin protiv gracioznosti. Dugi niz godina tek mali broj ljudi je taj balet prepoznavao kao zbilja moćni odraz razlamanja forme, takodje vidjen u avagardnom slikarstvu tog doba. „

A na pitanje kako je Djagiljev uspeo da privoli sve velike umove s početka 20 veka na planu kompozicije, koreografije, scenografije i baleta da saradjuju na ovim projektima, Sara Kenel zaključuje:

„Djagiljev je zbilja vodio trupu sa podjednakim šarmom i tiranijom. Bio je veoma zavodjiv i ostrašćen onim što je radio, ali je bio i mudar i umeo je da privoli ljude. Koristio je laskanje baš kao i novac da dovede zvezde. Sve je to činio u svrhe umetnosti. Snaga njegove ličnosti bila je ključ, pa su učesnici shvatali da je projekat kao celina daleko veći od pojedinačnih delova. To nije baš uvek funkcionisalo i povremeno se javljala ljubomora. Dok je promovisao svog ljubavnika Nižinskog, Mišel Fokin je napustio trupu što su mnogi smatrali velikim gubitkom. Entuzijazam Djagiljeva da dovede nove talente ponekad je dovodio i do podela u trupi.“

I pored svih surevnjivosti velikih zvezda nesumnjivo je da Ruski balet promenio svet, uveo avangardni pokret u svet baleta i prožeo ga umetničkim žarom.
XS
SM
MD
LG