U svojoj najnovijoj provokativnoj knjizi, “Izgubljeno poverenje: kako su Amerikanci izneverili svoje vojnike i svoju zemlju,” vojni istoričar Endrju Bejsevič pokušava da odgovori na pitanje zašto najsposobnija i najbolja vojska današnjice ne pobeđuje u ratovima? Glas Amerike je sa uglednim profesorom istorije i međunarodnih odnosa Bostonskog univerziteta, razgovarao o toj temi uoči proslave Dana ratnih veterana SAD.
Za rat u Vijetnamu, kao i ratove u Iraku i Avganistanu Bejsevič smatra da su bili nepotrebni i neuspešni.
“Od devetog septembra 2001. nismo prestali da ratujemo. Irak je, u stvari, politički promašaj, a ne zna se ni šta će biti sa Avganistanom, kada se međunarodne snage budu povukle (krajem iduće godine). Vreme je da se suočimo sa činjenicom da bez obzira na superiornu snagu naše vojske u opremi i ljudstvu, i bez obzira na hrabrost naših vojnika, koji itekako zaslužuju poštovanje nacije, Amerika više ne pobeđuje u ratovima. Umemo da ih započnemo, ali ne umemo da pobedimo u njima.”
Bejsevič kaže da jedan od razloga ratnih neuspeha leži u tome što se američka vojska više ne bazira na obaveznoj vojnoj službi, jer je posle Vijetnamskog rata postala profesionalna:
“Posle Vijetnama uspostavljen je sistem profesionalne, stajaće vojske, što nije u skladu sa načelima koje su utemeljili osnivači nacije da vojna obaveza leži na građanima i da oružane snage služe isključivo za odbranu zemlje od neprijateljskih napada. Otkada smo odstupili od tih načela političari za svoje vojne odluke više ne odgovaraju široj javnosti."
Naš sagovornik podseća da danas se manje od 2 odsto američkih građana prijavljuje u vojsku i otprilike toliki postotak snosi posledice promašenih ratova. "Lako je uočiti razliku između I i II svetskog rata, u kojima smo odneli pobede, pa i američkog građanskog rata koji su izneli, kako ih ja nazivam, građani-vojnici, i ratova koje smo vodili u 21. stoleću sa plaćenom vojskom koji nisu bili uspešni”, kaže Bejsevič.
On tvrdi da za razliku od ratova pod predsednicima Frenklinom Ruzveltom i Abrahamom Linkolnom, takozvani Globalni rat protiv terorizma započet pod predsednikom Džordžom Bušem mladjim, nije unapredio dobrobit niti bezbednost zemlje:
“Istorija američke vojske posle devetog septembra je priča o dugotrajnim ratovima na koje su potrošena ogromna materijalna sredstava i veliki broj ljudskih života, a koji su na kraju potkopali američki ugled u svetu.”
Bejsevič priznaje da je ideja ponovnog uvođenja vojne obaveze nerealna, i verovatno nepotrebna, ali zato predlaže uvođenje neke vrste civilne službe za građane starije od 18 godina.
”Čini mi se da bi bilo dobro da se uvede institucija “nacionalne obaveze,” za sve 18-godišnjake, čim završe srednju školu. Neki od njih bi služili u vojsci, drugi bi mogli da učestvuju u raznim drugim organizacija kao što su Korpus mira, Teach Amerika, ili u organizacijama za zaštitu prirodne sredine. Mogli bi da pomažu sugrađanima prilikom prirodnih katastrofa - poplava i zemljotresa.”
Takvi programi pomogli bi ne samo da se premosti jaz između društva i vojske, već bi služili i za jačanje svesti o tome da svaki građanin ima obaveze i odgovornosti prema široj zajednici, zaključio je Bejsevič
Za rat u Vijetnamu, kao i ratove u Iraku i Avganistanu Bejsevič smatra da su bili nepotrebni i neuspešni.
“Od devetog septembra 2001. nismo prestali da ratujemo. Irak je, u stvari, politički promašaj, a ne zna se ni šta će biti sa Avganistanom, kada se međunarodne snage budu povukle (krajem iduće godine). Vreme je da se suočimo sa činjenicom da bez obzira na superiornu snagu naše vojske u opremi i ljudstvu, i bez obzira na hrabrost naših vojnika, koji itekako zaslužuju poštovanje nacije, Amerika više ne pobeđuje u ratovima. Umemo da ih započnemo, ali ne umemo da pobedimo u njima.”
Bejsevič kaže da jedan od razloga ratnih neuspeha leži u tome što se američka vojska više ne bazira na obaveznoj vojnoj službi, jer je posle Vijetnamskog rata postala profesionalna:
“Posle Vijetnama uspostavljen je sistem profesionalne, stajaće vojske, što nije u skladu sa načelima koje su utemeljili osnivači nacije da vojna obaveza leži na građanima i da oružane snage služe isključivo za odbranu zemlje od neprijateljskih napada. Otkada smo odstupili od tih načela političari za svoje vojne odluke više ne odgovaraju široj javnosti."
Naš sagovornik podseća da danas se manje od 2 odsto američkih građana prijavljuje u vojsku i otprilike toliki postotak snosi posledice promašenih ratova. "Lako je uočiti razliku između I i II svetskog rata, u kojima smo odneli pobede, pa i američkog građanskog rata koji su izneli, kako ih ja nazivam, građani-vojnici, i ratova koje smo vodili u 21. stoleću sa plaćenom vojskom koji nisu bili uspešni”, kaže Bejsevič.
On tvrdi da za razliku od ratova pod predsednicima Frenklinom Ruzveltom i Abrahamom Linkolnom, takozvani Globalni rat protiv terorizma započet pod predsednikom Džordžom Bušem mladjim, nije unapredio dobrobit niti bezbednost zemlje:
“Istorija američke vojske posle devetog septembra je priča o dugotrajnim ratovima na koje su potrošena ogromna materijalna sredstava i veliki broj ljudskih života, a koji su na kraju potkopali američki ugled u svetu.”
Bejsevič priznaje da je ideja ponovnog uvođenja vojne obaveze nerealna, i verovatno nepotrebna, ali zato predlaže uvođenje neke vrste civilne službe za građane starije od 18 godina.
”Čini mi se da bi bilo dobro da se uvede institucija “nacionalne obaveze,” za sve 18-godišnjake, čim završe srednju školu. Neki od njih bi služili u vojsci, drugi bi mogli da učestvuju u raznim drugim organizacija kao što su Korpus mira, Teach Amerika, ili u organizacijama za zaštitu prirodne sredine. Mogli bi da pomažu sugrađanima prilikom prirodnih katastrofa - poplava i zemljotresa.”
Takvi programi pomogli bi ne samo da se premosti jaz između društva i vojske, već bi služili i za jačanje svesti o tome da svaki građanin ima obaveze i odgovornosti prema široj zajednici, zaključio je Bejsevič