U ledenim dvoranama širom SAD, roditelji koji dovode svoju decu na hokejaški trening su čestva pojava. Mnogi veruju da ti treninzi ne samo da pomažu njihovoj deci da očuvaju fizičku spremu, već ih uče važnim životnim lekcijama, kao što je vrednost timskog rada. Ovo je inspirativna priča o grupi posebnih mladih hokejaša, koji vežbaju u jednom od predgrađa Vašingtona.
Svake subote, u mirnom kraju Rokvila, gradića u državi Merilend, jedna porodica ustaje pre zore. Dejvid Blajzdel sprema se za hokejaški trening svog sina Kristofera.
Četranestogodišnjak igra za tim koji se zove Montgomeri Čitas odnosno „Gepardi“ iz Montgomerija.
„Gepardi“ ne izgledaju različito u odnosu na druge mlade hokejaše širom SAD, ali je njihov put do ove igre ipak bio znatno drugačiji. Svi igrači tog tima imaju različite stepene problema u razvoju, uključujući autizam.
Klub je osnovan 2006, sa svega 10 igrača i dva trenera, a danas ima više od 80 igrača i veći stručni štab. Glavni trener Dejvid Lusija jedan je od osnivača kluba.
“Specijalni hokejaški tim Mongomeri Čitas je terapeutski program za decu, koji im pomaže da se uklope u društveni život, kako u učionici, tako i van nje, na ledu i izvan njega. Na ledu se uče veštine, koje se mogu primeniti u svakodnevnom životu”, objašnjava Dejvid Lusija, glavni trener tima Montgomeri Čitas.
Dejvid Blajzdel, koji govori mandarinski, pošto je pre nekoliko godina živeo u Kini, kaže da najveće zasluge za uspeh njegovog sina Kristofera na ledu imaju njegovi treneri.
“Svi treneri i volonteri su veoma strpljivi s Kristoferom”, kaže Blajzdel.
Treneri su volonteri. Neki od njih, među njima i Lusija, daju velike donacije timu.
Veivei Ženg, Kristoferova majka kaže, “Ponekad vam se čini da treneri bolje postupaju s vašom decom nego vi sami”.
U svlačionici se priča samo o hokeju - “Pokušavam da dodam, klizam brže, šutiram i dam gol, visoko u mrežu”, kaže Dejvid, dok ĐaoĐao dodaje, “kad dobijem pak, pokušavam da ga smestim u gol”.
“Možda kada klizam unazad, kada blokiram šut. Iskreno, malo je strašno pokušati da blokirate šut, jer pak može da vas pogodi”, priča Elijas.
Veimin Žou je otac Đaođaoa, “deca koja imaju autizam ne uklapaju se dobro sa drugom decom. Pre svega, druga deca ih ne prihvataju tako lako. Drugo, mogu da dobiju poseban tretman. Nijedno od ta dva nije dobro za njihov socijalni razvoj. Ali kada igraju za ovaj tim, onda se svi osećaju jednako. Osećaju se kao da je ovo njihov tim.”
Kris Negl je Donovanova majka, “socijalni aspekt ovih treninga je ogromna pomoć za njega, jer zaista uživa da bude sa svojim saigračima. Pre hokeja nije imao toliku izdržljivost i mnogo lakše bi se zamorio, pa bi seo i čitao knjige”.
Socijalni aspekt takođe pomaže roditeljima. Oni su često pod ogromnim pritiskom, jer im deca imaju posebne potrebe. Treninzi, koji se održavaju jednom nedeljno daju im priliku da se opuste i porazgovaraju s drugim roditeljima.
Mari Džejkob je majka još jednog igrača „Geparda“ - Henrija, “Kad imate dete sa posebnim potrebama, nemate mnogo prilika da budete sa roditeljima u sličnoj situaciji”.
Mnogi roditelji pomažu timu kao volonteri i mentori. Kristoferov otac Dejvid je jedan od njih.
“Što on više napreduje, to mi roditelji dobijamo na samopouzdanju, i više smo zahvalni timu. Želim da uradim moj deo posla i odužim se klubu”, kaže
Blajzdel.
Američko udruženje hokejaša sa posebnim potrebama navodi da u celoj zemlji postoji 50 timova kao što su „gepardi“ iz Montgomerija, a da broj učesnika u programu prevazilazi 1.500.
Brzina. Izdržljivost. Timski rad. Takmičenje. Hokej je fascinantna igra, ali puna izazova.
“Vidimo koliko se trude. Za njih nema mnogo prilika, ali zato kada je dobiju i kada zablistaju, svi mi zaplačemo od sreće”, zaključuje glavni trener.
Svake subote, u mirnom kraju Rokvila, gradića u državi Merilend, jedna porodica ustaje pre zore. Dejvid Blajzdel sprema se za hokejaški trening svog sina Kristofera.
Četranestogodišnjak igra za tim koji se zove Montgomeri Čitas odnosno „Gepardi“ iz Montgomerija.
„Gepardi“ ne izgledaju različito u odnosu na druge mlade hokejaše širom SAD, ali je njihov put do ove igre ipak bio znatno drugačiji. Svi igrači tog tima imaju različite stepene problema u razvoju, uključujući autizam.
Klub je osnovan 2006, sa svega 10 igrača i dva trenera, a danas ima više od 80 igrača i veći stručni štab. Glavni trener Dejvid Lusija jedan je od osnivača kluba.
“Specijalni hokejaški tim Mongomeri Čitas je terapeutski program za decu, koji im pomaže da se uklope u društveni život, kako u učionici, tako i van nje, na ledu i izvan njega. Na ledu se uče veštine, koje se mogu primeniti u svakodnevnom životu”, objašnjava Dejvid Lusija, glavni trener tima Montgomeri Čitas.
Dejvid Blajzdel, koji govori mandarinski, pošto je pre nekoliko godina živeo u Kini, kaže da najveće zasluge za uspeh njegovog sina Kristofera na ledu imaju njegovi treneri.
“Svi treneri i volonteri su veoma strpljivi s Kristoferom”, kaže Blajzdel.
Treneri su volonteri. Neki od njih, među njima i Lusija, daju velike donacije timu.
Veivei Ženg, Kristoferova majka kaže, “Ponekad vam se čini da treneri bolje postupaju s vašom decom nego vi sami”.
U svlačionici se priča samo o hokeju - “Pokušavam da dodam, klizam brže, šutiram i dam gol, visoko u mrežu”, kaže Dejvid, dok ĐaoĐao dodaje, “kad dobijem pak, pokušavam da ga smestim u gol”.
“Možda kada klizam unazad, kada blokiram šut. Iskreno, malo je strašno pokušati da blokirate šut, jer pak može da vas pogodi”, priča Elijas.
Veimin Žou je otac Đaođaoa, “deca koja imaju autizam ne uklapaju se dobro sa drugom decom. Pre svega, druga deca ih ne prihvataju tako lako. Drugo, mogu da dobiju poseban tretman. Nijedno od ta dva nije dobro za njihov socijalni razvoj. Ali kada igraju za ovaj tim, onda se svi osećaju jednako. Osećaju se kao da je ovo njihov tim.”
Kris Negl je Donovanova majka, “socijalni aspekt ovih treninga je ogromna pomoć za njega, jer zaista uživa da bude sa svojim saigračima. Pre hokeja nije imao toliku izdržljivost i mnogo lakše bi se zamorio, pa bi seo i čitao knjige”.
Socijalni aspekt takođe pomaže roditeljima. Oni su često pod ogromnim pritiskom, jer im deca imaju posebne potrebe. Treninzi, koji se održavaju jednom nedeljno daju im priliku da se opuste i porazgovaraju s drugim roditeljima.
Mari Džejkob je majka još jednog igrača „Geparda“ - Henrija, “Kad imate dete sa posebnim potrebama, nemate mnogo prilika da budete sa roditeljima u sličnoj situaciji”.
Mnogi roditelji pomažu timu kao volonteri i mentori. Kristoferov otac Dejvid je jedan od njih.
“Što on više napreduje, to mi roditelji dobijamo na samopouzdanju, i više smo zahvalni timu. Želim da uradim moj deo posla i odužim se klubu”, kaže
Blajzdel.
Američko udruženje hokejaša sa posebnim potrebama navodi da u celoj zemlji postoji 50 timova kao što su „gepardi“ iz Montgomerija, a da broj učesnika u programu prevazilazi 1.500.
Brzina. Izdržljivost. Timski rad. Takmičenje. Hokej je fascinantna igra, ali puna izazova.
“Vidimo koliko se trude. Za njih nema mnogo prilika, ali zato kada je dobiju i kada zablistaju, svi mi zaplačemo od sreće”, zaključuje glavni trener.