U Nacionalnoj galeriji portreta u Vašingtonu nedavno su postavljeni radovi čuvenog američkog umetnika Aleksandra Koldera. Iako je on široj javnosti poznat po svojim apstraktnim skulpturama i pokretnim žičanim konstrukcijama, ovaj put izloženi su Kolderovi manje poznati radovi – tačnije preko 40 portreta koji otkrivaju drugu stranu umetnikove ličnosti.
Aleksandar Kolder je svetsku slavu stekao praveći ogromne pokretne žičane konstrukcije, tzv. mobile. Najveća koju je napravio 1976. postavljena je u Muzeju nacionalne umetnosti u Vašingtonu. Međutim, nedaleko odatle, u Nacionalnoj galeriji portreta, prikazan je manje poznat Kolder. Barabara Zajbel je kustos izložbe pod nazivom “Kolderovi portreti: Novi jezik”.
“Napravio je toliko mobila, posebno kasnije u karijeri, da su najveći deo njegovog rada definitivno mobili. Međutim u isto vreme se bavio i ovim, pravio bi male portrete, crteže”.
Kolder je zapravo crtao portrete mnogo pre nego što se posvetio mobilima.
“Najstariji koji imamo na izložbi je iz 1907. kada je imao 9 godina. Napravio ga je pošto su mu roditelji dali atelje.”
Zatim su usledili drugi autoportreti …
“On je u stvari želeo da postane slikar, kao njegova majka. Ali mislim da ga je ljubav prema materijalima odvela u vajarstvo”.
Kolderovi trodimezionalni portreti su bili revolucionarni. Jedan kritičar ih je opisao kao crtanje u vazduhu. Zajbel objašnjava da su oni proizašli iz minijaturnog cirkusa koji je Kolder napravio 1920ih, a kasnije ga koristio u performansima.
“Pravio je male figure od žice za cirkus i tako je postao zainteresovan za portrete”.
Ponekad, ali ne uvek, Kolder bi prvo napravio skicu.
“Obično je držao kolut žice na ramenima i radio bi sa krajevima žive. Ako bi morao da stane i krene u drugom pravcu, presekao bi žicu i počeo novu skulpturu”.
Izložba je koncipirana tako da su Kolderovi portreti postavljeni pored fotografija iz stalne kolekcije muzeja – poznatih ličnosti, kao što su npr. bejzbol igrač Bejb Rut ili komičar Džimi Durante. Ovaj bezimeni rad, najverovatnije autoportret, inspirisan je istorijskim prekookenaskim letom Čarlsa Lindberga. Senke koje skulpture bacaju bile su važne za umetnika isto koliko i sami radovi.
“Uvek je želeo sam da postavi osvetljenje. Sebe je nazivao inženjerom svetlosti. Portreti koji su okačeni o plafon takođe se lagano i kreću, tako da se i senke pomeraju”.
To je bila prethodnica čuvenih mobila. Kasnije, Kolder je kombinovao te dve tehnike. Ovaj portret karikaturiste Sola Stajnberga kao da prate tamni oblaci.
“Mislim da je imao osećaj da Stajnberga prati nesreća gde god da krene i Kolder je to pokušao da opiše na veoma šaljiv način”.
Kolderov poslednji žičani portret bio je portret njega samog, za koji se ranije verovalo da je nastao 1920ih.
“Otkrili smo čitavu seriju fotografija umetnika dok radi, za koje znamo da su napravljene 1968. godine”.
Kolderovih portreta nema ni približno toliko koliko njegovih apstraktnih radova, ali Zajbel kaže da oni otkrivaju ne tako poznatu stranu umetnikove ličnosti.
“Ono što je pokretalo njegov rad na portretima je čista ljubav prema drugim ljudima”.
Kolderovi portreti otkrivaju čoveka koji je voleo ljudski rod isto koliko i umetnost.