Od sredine do kraja 18. stoleća, misionari su otvarali škole u rezervatima američkih Indijanaca. Cilj je bio da se mladi preobrate u hrišćanstvo i uklope u zapadnu kulturu. Potiskivana je upotreba jezika domorodaca i njihova autohtona kultura. Tokom decenija, mnogi su odrasli ne znajući ništa o svojoj kulturi i jezicima. Ipak, oduvek je bilo pojedinaca koji su bili posvećeni čuvanju te kulture.
Dejvid Boksli je indijanski umetnik iz plemena Simšijan na Aljasci. On je igrač, pisac tekstova i – rezbar i drvodelja. Što je još važnije, on je ambasador kulture i baštine Simšijana.
„Mi to danas zovemo umetnošću, ali to je bio način da ljudi izraze svoja osećanja. Ovo pripada meni, ili ovo je moje pleme, moja perjanica, ovo je istorija moje porodice izrezbarena u drvetu i obojena.“
Boksilja su odgajili roditelji njegovih roditelja. On kaže da je tokom njegovog detinjstva uticaj misionara bio veoma jak. Zbog toga nije znao gotovo ništa o kulturi svojih predaka.
Dok je radio kao učitelj posle studija, počeo je da istražuje drvodeljske i rezbarske radove Simšijana i etnografske materijale i muzejske kolekcije. 1986. je prestao da radi kao učitelj i posvetio se drvodeljstvu i oživljavanju simšijanske umetnosti i kulture.
„Čini mi se da sam nastupio u pravom trenutku. Našem narodu je stvarno bila potrebna injekcija. Naša kultura nije bila posebno zapažena posle tog misionarskog uticaja i prošle su godine i godine kako nismo imali nikog ko bi nas poveo u tom smislu.“
Gotovo trideset godina kasnije, on završava svoj sedamdeseti totemski stub, koji će stajati u stalnoj kolekciji Nacionalnog muzeja američkih Indijanaca u Vašingtonu.
„Mi ne koristimo šmirglu. Upotrebljavamo noževe i dleta da izglačamo površinu koliko god možemo. Da dobijemo čiste linije.“
Totemski stubovi pričaju o istoriji. Ovaj je izdeljan od sedam metara dugačkog komada crvene kedrovine. Boksli je počeo da ga obrađuje pre nekoliko meseci u svojoj kući u Sijetlu u državi Vašington, a onda ga je kamionom transportovao preko cele zemlje.
„Naslov je ‘Orao i mladi poglavica’.“
Na totemu je predstavljena priča o mladom poglavici koji je spasao orla koji se zapetljao u ribarsku mrežu. Godinama posle toga, kada je poglavičino selo gladovalo, orao mu se zahvalio na njegovoj plemenitosti.
„Živi losos je pao sa neba i poglavica je pogledao gore i video orla kako odleće. Danima i danima, svakodnevno, orao je donosio ribu da prehrani selo.“
Boksli kaže da mu je najdraži totemski stub koji je napravio u spomen na svog dedu, a da bi ovaj bio drugi po redosledu.
„Ovaj će u narednih stotinu godina videti milioni ljudi. Tako da tu nismo samo ja i moj sin, nego se ceo moj narod ponosi... celo moje pleme.“
Na dan kada je stub otkriven, igračka grupa Bokslijevih rođaka i prijatelja, nastupila je pred velikom publikom.Onda je stub otkriven. Dejvid Boksli i nekoliko drvodeljskih i rezbarskih radova u stalnoj muzejskoj zbirci. Ali ovaj najnoviji obezbeđuje simšijanskoj kulturi istaknuto mesto u istoriji američkih domorodaca.