Dok cena zlata u celom svetu nastavlja da raste, u nekim delovima Sjedinjenih Država se obnavlja interesovanje za ispiranje zlata. Krajem 19. veka, traganje za zlatom u državi Virdžiniji je cvetalo. U rečicama u centralnoj Virdžiniji i danas može da se nađe zlato. Laka zarada primamljuje mnoge da kupe potrebnu opremu i upute se do obližnjih potoka. Ipak, u Goldvejnu u Vridžiniji, obogaćivanje nije tako jednostavno.
Tod Bonšajer je menadžer Parka Monro, restaurisanog logora kopača zlata iz 18. veka u Goldvinu u Virdžiniji. Istoričar po obrazovanju, Bonšajer priča posetiocima o bogatoj istoriji traganja za zlatom na tom području i o tome kako se ono ispira.
„Zaprepašćujuće je koliko je ljudi počelo da dolazi ovde da kupi opremu i pronađe mesto u okolini gde će da počne da ispira. Pogotovu sada, kada je zlato gotovo 1800 dolara za uncu, interesovanje je dostiglo vrhunac.“
Tomas Džeferson je 1782. u svojim beleškama o Virdžiniji zapisao da je neko pronašao komad kvarca sa zlatom u blizini Frederiksburga i – zlatna groznica se proširila po celoj državi. Početkom 19. veka, u neposrednoj okolini je bilo 19 rudnika zlata. Ali tokom Drugog svetskog rata, zaključeno je da rudnici zlata nisu važni, pa su napušteni.
„Vidite, ovo je komad kvarca sa ovog područja i u njemu može da se nađe zlato.“
Zlato se nalazi u pojasu kvarcnih stena koji se proteže duž istoka Sjedinjenih Država. Rudari su morali da iskopaju hiljade kilograma kamena, da bi pronašli nekoliko unci zlata u pukotinama kamena.
„Ovde vidite malu pukotinu i možete da zapazite da tu ima i malo pirita, da je neko to otvorio i pronašao lep mali džep. Zlato slično ovom može takođe da se pronađe u velikom komadu kvarca.“
Tragači danas ispiraju zlato. Kvarcne stene su posle godine kiša i snega popucale i zlato se spralo u potoke.
„Protresanjem sita, svi lakši materijali isplivaju iznad težih materija, što bi vam bilo zlato i materija koja se zove crni pesak, koji se zasniva na gvožđu, sve to potone na dno sita.“
Zlato je 19 puta teže od vode. Veći komadi manje gustine, izbacuju se iz sita, a teži materijali ostaju u njemu. Ali ispiranje nije lako. Bil Oliver ga je izabrao kao hobi u penziji. Oliver je član Kluba ispirača zlata Severne Virdžinije. On kaže da im je na poslednjem sastanku pristupilo deset novih članova, koji bi hteli da zarade na skoku cena zlata. Ali Oliver kaže da se retko pronađe nešto veće.
„Nikada ne znate kada ćete da naiđete na grumen. Možda ga i nađete, ali niko ga nije ovde pronašao već desetak godina, mada ih ovde ima. Samo što ih nismo pronašli.“
Za njega, ispiranje zlata je više prilika da se uživa u prirodi.
„Ja prošle godine verovatno nisam pronašao ništa vrednije od dvadesetak dolara. To je više hobi nego zarada. U Virdžiniji pre svega treba da uložite novac u opremu. A onda vam treba večnost da vratite novac koji ste uložili. Oni koji zarađuju su ljudi koji prodaju opremu.“
Za većinu, ono što je privlačno je samo traganje. I san da jednog dana zaista možete da naletite na taj veliki grumen zlata.