O daljem razvoju situacije u Siriji kolega Branko Mikašinović razgovarao je sa direktorom za transnacionalne bezbednosne projekte u vašingtonskom Centru za strateške i medjunarodne studije, Arnom de Borgrovom.
De Borgrov: “Mada se političke prognoze mogu poistovetiti sa astrologijom, na osnovu mog iskustva sa ocem predsednika Bašara al-Asada, Hafezom, koji je preuzeo vlast vojnim pučem 1970. godine, i vladao narednih 30 godina, sve do svoje smrti, mogu da kažem da njegov sin Bašar nije samostalan lider i da je pod uticajem oko 14 raznih obaveštajnih agencija. Asadov glavni adut je tvrdnja da je on suočen sa islamističkim ekstremistima i da su mu stoga potrebni zapadno razumevanje i podrška, koji, izgleda, nestaju. Lično mislim da su pobunu organizovali mladi i nezadovoljni gradjani uz dragocenu pomoć socijalnih mreža na internetu. Milioni mladih ljudi danas koriste svoje mobilne telefone i elektronske uredjaje da bi se povezivali i preduzimali akcije, kao što je sada slučaj u Siriji.”
Glas Amerike: Imajući u vidu zbivanja u Siriji, da li bi ona mogla da postane država klijent Irana?
De Borgrov: “Sirija sada u velikoj meri zavisi od Irana i ona je već u neku ruku njegova zemlja klijent. Sirijski režim je postao ključni strateški partner Teherana na Bliskom istoku, što se ogleda i u zajedničkoj podršci Hezbolahu u Libanu i Hamasu u Gazi. Iran je jedan od vodećih investitora u Siriji, kao i ekonomski partner. Iran takodje finansira sirijsku kupovinu oružja, a i sam mu pruža obimnu vojnu pomoć. Damask takodje podržava pravo Irana na izgradnju nuklearanog programa, dok je Teheran saradjivao sa Damaskom u neuspelom pokušaju da Sirija dobije mesto u upravnom odboru Medjunarodne agencije za nuklearnu energiju. Sve to ukazuje na veliki stepen saradnje i medjuzavisnosti.”
Glas Amerike: Administracija presednika Obame dosta sporo reaguje na tekuće dogadjaje u Siriji i zbog toga je predmet rastućih kritika u Kongresu?
De Borgrov: “Reagovanje Vašingtona je bilo sporo zbog postojećih veze Damaska i Teherana, kao i tesnih veza sa Moskvom, Pekingom, i velikim brojem arapskih zemalja. Dakle, situacija nije slična libijskoj gde Gadafi nije imao nikakvu medjunarodnu podršku, dok je Asad ima. Pored toga, bilo bi veoma teško za Vašington da otvori još jedan front, pored postojećih u Avganistanu, Iraku i Libiji. U sadašnjoj situaciji, pored političke izolacije, Siriju bi trebalo maksimalno odvojiti od Irana i pružiti podršku unutrašnjim prodemokratskim kretanjima da bi u toj zemlji došlo do nužnih promena.”