Filip Džonson, koga su arhitektonske “staklene kutije” i u kasnijoj fazi postmodernistièki citati, uèinili jednim od najuticajnijih arhitekata 20. stoleæa, umro je u 98. godini života prošlog utorka u svojoj kuæi u Nju Kananu u Konektikatu, takoðe jednom od svojih najvažnijih ostvarenja.
Roðen 8. jula, 1906, u Klivlendu, kao jedinac advokata Homera Džonsona i njegove supruge Luiz, Džonson je 1927. diplomirao filozofiju na Harvardskom univerzitetu, da bi se potom, posle putovanja po Evropi, zainteresovao za nove arhitektonske stilove.
Njegova ostvarenja se kreæu od strogog modernizma sopstvene kuæe, staklene kocke u šumi u Konektikatu, do Zgrade “AT&T” sa krovnim èipendejl završetkom u Njujorku, koja je danas vlasništvo Kompanije “Soni”. Svojevremeno je saraðivao sa Misom van der Roeom, projektujuæi enterijere u Zgradi “Sigram” slavnog nemaèkog arhitekte u Njujorku. Džonsonova Zgrada “AT&T”, granitna kula sa džinovskim, 27 metara visokim, luènim pristupnim delom i maštovitim vrhom, definitivno predstavlja raskid sa staklenim kulama zakrèenog Menhetna.
Objekat završen 1983, koji je sada vlasništvo “Sonija”, oznaèava oštru promenu arhitektonskog ukusa i odstupanje od èistih linija modernizma. Džonson je takoðe 1931, uveo funkciju kustosa za arhitekturu u Muzej moderne umetnosti u Njujorku. Poèetkom pete decenije prošlog stoleæa, vratio se na Harvard, da bi završio poslediplomske studije kod Marsela Brojera. Potom se vratio u MOMu - njujorški Muzej moderne umetnosti, iz koga je otišao 1955 - da bi osnovao sopstveni projektantski biro. Glen Louri, današnji direktor Muzeja, istièe da je Džonson bio jedna od izuzetnih liènosti za koje niko nikada neæe moæi zameni.
“Voleo je da prièa o umetnosti, voleo je daprièa o arhitekturi, o dizajnu. Bio je neumoran entuzijasta i uistinu je uneo duh u ovu instituciju koji èini mi se i danas pomaže da odredimo ko smo. Njegovo zalaganje za promociju arhitekture nije imalo granicu. Njegov interes za savremenu umetnost je legendaran i rekao bih da æemo žaliti za njim zauvek, ali æemo takoðe znati da smo mnogo bolja institucija zahvaljujuæi njemu”, rekao je Glen Louri.
1979. je postao prvi dobitnik “arhitektonskog Nobela” - Prickerove nagrade za arhitekturu. Pred kraj života, izašao je u javnost sa detaljima iz privatnog života - svojom homoseksualnošæu i prošlošæu u kojoj je bio pristalica fašizma. Objašnjavao je da je tokom 1930-ih proveo mnogo vremena u Berlinu i da ga je - kako je govorio - “moæ opèinila”, ali je ipak priznavao da to ne smatra validnim opravdanjem.